OVO je važnije od svih petica

Oduvek sam se divila vrednoj, posvećenoj deci koja su odlični đaci, treniraju dva sporta, sviraju neki instrument i podjednako su uspešni u svemu. Zavidela sam roditeljima koji imaju takvu decu, a posebno njima na uloženom trudu i snazi da sve to organizuju, prevezu i ostvare. Srce mi je bilo puno zbog slika na društvenim mrežama gde deca ljube svoje zlatne medalje, a ne znam ni ko su ni čiji su. U sebi sam tiho izgovarala svaka čast, na svaku fotografiju đačke knjižice sa svim peticama, potajno bila ponosna na činjenicu da takva deca postoje i odrastaju ovde među nama. Vredno, uporno guraju kroz život i čine svoje roditelje ponosnim.

Moja deca nisu odlični đaci. Nemaju osećaj da je to baš sve neophodno što se od njih očekuje, pa prioritete odrede sami. Mučan mi bude svaki odlazak na otvorena vrata i kad mi posle roditeljskog kažu da ostanem. Stisnite ih malo, kaže nastavnica. Stiskam i previše, ali ni to izgleda nije dovoljno. Jače da stiskam ne umem. Šta znači, uopšte, stiskajte ih?

Nervirala sam se, bolelo me je, jer sam želela da im pokažem koliko je uspeh divna stvar i koliko se čovek na kraju oseća ponosno i stameno. U jednom trenutku sam shvatila da želim i očekujem od njih sopstveni uspeh iz škole, i da je to nemoguće. Oni nisu ja. Ja ne umem da im stvorim osećaj da treba da uče nakon škole još četiri sata.

Sami su po vasceli dan, dok sam na poslu. Za to vreme vrlo malo uče. Završe domaći, a onda rade sasvim neverovatne stvari. To su one stvari zbog kojih sam ponosna na njih. To su njihove zlatne medalje, sa ugraviranim mojim imenom. Nikada objavljene ni na jednoj društvenoj mreži.

Moje male devojčice su odlučile da mi naprave tortu. Pravu. Sa šlagom odozgo. Našle su neki jednostavan recept na netu i napravile mi je za rođendan. Stavile su i svećice. Uštedele od užine. Tog dana nisu jele u školi, da bih ja imala crveni broj 40 na torti. Sin je popravio fioke koje su se razlabavile. Tada sam plakala, i oni su plakali. Zajedno smo pojeli tu tortu i vodili psa napolje. Častila sam ih ćevapima.

Dobijala sam saksije sa posađenim cvećem, grašak sa šećerom, domaći pečeni hleb (sećam se da je delovao kao nešto drveno), promenjene sijalice, popravljene kvake, sređenu terasu sa jednim otvorenim pivom koje me čeka na stočiću. Dočekivale su me omiljene pesme kada ulazim u kuću.

Pisali su mi pesme, crtali remek dela na kojima piše da je to baš za mene i da sam najbolja na svetu. Gomile poklona sačinjenih od krpica, štapića od sladoleda, lakova za nokte i rezanaca… Iscrtali su moju belu, dosadnu pamučnu spavaćicu flomasterima, da bude šarena za spavanje, da u njoj lepše sanjam. Oribali kadu i lavabo, prali i prostirali veš. Menjali sami svoje posteljine, a meni moju omiljenu narandžastu. Pravili mi minđuše od trešanja koje su sami ubrali, tešili me kada mi dođu preteški dani.

Ne brini mama, biće sve ok, evo sredili smo kuću, znamo da te to raduje. Išli su u nabavku, okupali psa i odveli ga kod veterinara. Pomogli drugu oko nekog projekta za školu.

Mazali su mi leđa kada sam se jednom ukočila i ležali pored mene uveče uz tv dok ne zaspim. Pravili mi čajeve kada sam bila bolesna, i palačinke da ozdravim što pre. Hiljade jutarnjih kafa me je sačekalo na terasi. Donosili mi mačke, kučiće, ježeve i vranu da ih spasemo zajedno. Ostavljali mi najsmešnije poruke na frižideru, razumeli moju odluku da ne živimo sa njihovim ocem, razumeli moju novu ljubav, prihvatili sve promene i prilagodili se bez pogovora. Bili su oduvek moja snaga, pokretač i inspiracija. Moja ekipa.

Njihova velika dela, čine njih troje najvećim ličnostima u mom životu. Iz mene ne govori pristrasnost, već ponos na to da sam u svom domu napravila rasadnik kvalitetnih ljudi koji će se u životu snaći gde god da se obrenu.

Nijedna petica iz matematike, fizike i hemije to ne može da zameni.

Napisala. Sandra Todorović,  izvor: Mondo