Foto: Flickr
1. Obogatiti dnevnu rutinu
Iako je pojava epidemije velika promena za sve nas, važno je da dete stekne utisak da se promene dešavaju i da je neophodno da im se prilagodimo koliko god da su one nekad neprijatne. Stoga, važno je da slična svakodnevna rutina i dalje postoji, ali sada mnogo više pažnje posvećujemo zaštiti od virusa. Pored uobičajenog toka dana, treba odvojiti vreme učenju pravilnog pranja ruku, upotrebi sapuna, pravilnog položaja ruke dok kašljemo i kijamo, držanja distance i slično. Dakle, važno je ravnomerno rasporediti sva pravila koja uvodimo detetu. Dalje, učenje ne treba da ometa uobičajene aktivnosti, kako se dete ne bi zbunilo ili opteretilo novim informacijama.
2. „Zašto sada ovo radimo?“
Kada detetu (pa i odrasloj osobi) iznesemo neko novo pravilo bez prethodnog objašnjavanja zbog čega se ono uvelo i zašto je važno da ga poštujemo, veoma je mala verovatnoća da će ga usvojiti. Deca starijeg uzrasta su svesna da neko vreme nisu išla u školu ili vrtić, slušala su o pojavi virusa od strane odraslih, te je važno raditi na tome da razumeju situaciju u kojoj smo se našli. Ono se tada nalazi u nejasnoj situaciji i najverovatnije neće prihvatiti pravila koja mu se uvode. Na primer, ukoliko želimo da naučimo dete kako da postavi ruku dok kašlje i kija, možemo to uraditi na sledeće načine:
Posebno je štetno negirati da se desila neka promena, a potom zahtevati da dete poštuje određena pravila.
„Stavili smo ruku ovako (odrasla osoba hvata dete za ruku i postavlja u pravilan položaj), da virus ne bi odleteo na tetu.“
„Kada kašlješ ili kijaš stavi svoj lakat preko nosa i usana.“
Osim toga što je prva rečenica prijatnija i nema zapovedni ton, ona uključuje i direktno pokazivanje. Direktno pokazivanje (postavljanje ruke u pravilan položaj) je očigledno, jasnije, konkretnije i uvek daje više uspeha nego objašnjenja (druga rečenica) koja su deci često konfuzna. Najvažnije, u drugoj rečenici dete ne zna zbog čega postavlja ruku na taj način, za njega to pravilo nema značenje i najverovatnije se neće ni prihvatiti.
3. Kreativno izražavanje
Zanimljiva je činjenica da čak 90% informacija dobijamo putem čula vida. Sem toga, deca su bića kreativnosti, te ovakav način rada sa njima gotovo uvek dovodi do cilja. Što su aktivnosti kreativnije, deci su primamljivije i duže se pamte. Deca se sećaju trenutaka kada su bila kreativna i kada im je bilo zabavno, pa će se tako urezati u pamćenje način na koji štitimo sebe.
Možete praviti kutijice u kojima ćete odlagati sapune, praviti ili nabaviti zanimljive sapune i druga higijenska sredstva, igrati se pravilnog kijanja i kašljanja i slično.
4. Moć pohvale
Već je dobro poznato koliko su takozvane ‘metode potkrepljenja’ važne i efikasne. Stoga, važno je uočiti kada je dete na dobrom putu, odnosno kada dobro usvaja sadržaj. Pohvala je povratna reakcija koja je svima nama, pa i deci potrebna. Ona budi pozitivne emocije, pa će dete ponavljati ponašanja koja zaslužuju pohvale. Ipak, treba imati u vidu da je pohvala verbalna metoda i da koliko god je potrebna i efikasna, aktivnosti u kojima je dete učestvovalo su mnogo efektivnije.
Potrebno je da dete obavlja radnje, da uči kroz pokret, razmišljanje, donošenje zaključaka, da postavlja pitanje, pogreši i pokušava, jer se upravo tako stiču adekvatne veštine. Sem toga, kada dete uvidi u konkretnoj situaciji da je uspelo da uradi nešto što je do tada radila odrasla osoba, stiče osećaj samopoštovanja i sopstvene vrednosti. Briga o zdravlju je izraz samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Možda je doba pandemije prilika da deca od najranijeg uzrasta steknu naviku da brinu o sebi i neguju zdravlje kao jednu od osnovnih vrednosti.
Komentari 0