Pozovi me, povedi me

Piše Sandra, dete zaljubljeno u svoju decu, na Letnjem igralištu.

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

Ne pokušavaj da izlečiš dosadu koja plete mrežu oko mojih dana.

Nemoj misliti da je „biti zauzet” sve na svetu
da je potrebno „uticati” za moje dobro.
Nisu mi potrebne lekcije
aktivnosti
organizovano
školsko
ništa.

Pusti me da budem slobodna još malo
da mislim da reči mogu da menjaju živote
da verujem da bezbroj i beskraj postoje
da mi brojevi liče na ljude
da svaki ples plešem savršeno
pevam besprekorno
da mi sve bude slatko
onako kako nikada više neće.

Želim da lutam
besciljno
da istražujem
po kiši
snegu
suncu

da gledam vile kako plešu u izmaglici.

Daj mi vremena za igre bez pravila.
Daj mi prostora da trčim bosa po rosi.

Pruži mi detinjstvo oslobođeno stega kako bih postala osoba koja treba da budem.

Nemoj mi kupovati igračke.
Jedino izobilje koje je meni potrebno
je izobilje smeha
snova
maštanja
nežnosti.

Neka ovo leto bude posebno.
Isključi monitor.
Isključi telefon.
Zaboravi na stvari
koje neće biti važne za tri dana.
Gledaj me dugo.
I u mene se uključi.
Pridruži se mojoj igri.

Ne budi tako „odrasla”.
I ovo detinjstvo će ti proleteti.

Budi sa mnom.
Samo… budi.
Jednostavno.
Bez opterećenja.
Bez cilja.
Bez smisla i svrhe.