Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece?

Vladeta Jerotić: Najveći neprijatelj odgoja za odgovornosti nesumnjivo da je danas egocentrizam i ravnodušnost. Nije li „sebični gen” prisutan kod svih ljudi i naroda, a onda možemo da pretpostavimo da je i u prošlosti naroda i sveg čovečanstva sebičnost preovlađivala, ali kako je bilo s odgovornošću?

vladeta-jerotic

Da li je i kako čovek odgovorno biće

Čovjek volje ostaje svobodne

Ka’ svi drugi smrtni duhovi

Njegova će duševna tablica

S obje strane biti načertana

S dva sasvijem protivna zakona

(Njegoš)

Na direktno pitanje iz naslova ovog eseja, direktan odgovor bi mogao da bude: da, čovek jeste odgovorno biće onda i onoliko koliko zna i oseća da je slobodno biće. Dalje raščlanjavanje ovakvog direktnog odgovora odmah nam ukazuje na složenost našeg zadatka da sebi i drugima odgovorimo koliko je i kada čovek slobodno biće, pod pretpostavkom da na možda najteže filosofsko-religiozno pitanje o slobodi volje odgovorimo pozitivno, uprkos svemu što se protivi ovakvom odgovoru.

Govoriti o slobodi čovekovoj, o njegovoj „slobodi izbora”, o njegovoj prirodnoj potrebi za individuacijom (hrišćansko učenje govori i o težnji čoveka za oboženjem) podrazumeva najveće moguće čovekovo osvešćivanje za svekoliku nužnost događanja, kako onu unutarnju, tako i spoljašnju nužnost. Da li nužnost ovakvih zbivanja možemo da izjednačimo sa zakonitošću sporno je, jer niti je svaka nužnost zakonita, a ni obratno ne mora da bude tačno. Ova sumnja u srodnost značenja ova dva pojma ne isključuje njihovu realnost, samo ne do kraja objašnjivu. Uostalom, zar je potrebno ponavljati da je čovek oduvek bio i ostao tajna, i pored velikih i sjajnih napredaka različitih nauka, najpre onih egzaktnih. Naglasak ostaje na čovekovoj volji koja vazda „ostaje svobodna”, bez obzira što su obe strane naše „duševne tablice” – pod kojima valja razumeti prirodno i duhovno biće čoveka – „načertano” sasvim „protivnim zakonom”, kako genijalno sluti i govori, svagda veliki Njegoš!

Već smo ranije navodili reči ne baš religiozno ubedljivog Alfreda Adlera: „Težnja za savršenstvom nešto je čoveku urođeno, nešto što postoji u svakom čoveku… Najbolja predstava koja je do sada stečena o idealnom uzdizanju čovečanstva jeste pojam Boga.”

Kada mnogo puta ponavljaju naučnici i filosofi, kao i religiozni mislioci, da je čovek prirodno i duhovno biće, onda uvek ponavljaju istinu koja iz ove podele čovekovog bića bolno proizlazi: to je njegova rascepljenost i ambivalentnost (psihološkim jezikom rečeno: čovek je dualističko biće, čak su i monoteističke religije, paradoksalno, dualističke religije). Sličan dualizam (ovoga puta pozitivan) vlada i unutar čovekovog bića koje treba da u sebi nosi ne samo „sebični gen” (Ričard Dokins), već i „altruistički gen”, prisutan i kod većine nižih živih bića. Šta će od ova dva (da li podjednako jaka?) gena preovladati u čoveku zavisi umnogome najpre od toka prenatalnog života, a onda i ono nekoliko prvih godina ranog detinjstva. Šta će nam roditelji (nezavisno od genetike koja, naravno, igra značajnu ulogu u toku budućeg razvoja čoveka) u „ljubavi i disciplini” vaspitanju pružiti, oblikujući nam karakter i identitet (i religijski i nacionalni) – biće odlučujuće i za naš budući, doživotan stav prema odgovornosti. Jedna istina izgleda očita: ukoliko više i dalje osvajamo slobodu (najpre i najvažnije u sebi), osećamo se sve više i dalje odgovorni, a tada doživljaj odgovornosti probudi u nama podjednako jaku svest o tragičnom čovekovom položaju u svetu, ali, istovremeno, neiskazanu radost da možemo, hoćemo i ostvarimo, upravo kao slobodna i odgovorna bića, makar i najmanju korekciju tragičnosti položaja čoveka u savremenom svetu.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA