Marija Montesori: Ruka i mozak

Ruka je delikatni i strukturno složeniji organ koji omogućava umu ne samo da se izrazi, već celom biću da ostvari posebne veze sa svojim okruženjem. Možemo da kažemo da čovek „rukama osvaja svoje okruženje.” Pod vođstvom uma ruke menjaju okruženje a čovek ispunjava svoj zadatak na ovom svetu. 

Foto: Pixabay

Zanimljivo je da su dva od tri pokazatelja koje fiziolozi smatraju znacima tipičnog razvoja deteta u vezi sa pokretom. To su hodanje i govor. Ove dve motoričke funkcije su vrsta karte iz koje se može pročitati detetova budućnost.

I stvarno ove dve složene pojave pokazuju da je dete izvojevalo prvu pobedu nad sredstvima kretanja i izražavanja. Jezik je sisključivo čovekova osobina, jer se pomoću njega izražavaju misli, ali hodanje je zajedničko svim životinjama.

Životinja se od biljke razlikuje po tome što može da se samostalno kreće, a od udova zavisi karakterističan način hodanja. Iako je čovekova sposobnost tolika da je omogućila osvajanje cele planete, hodanje samo po sebi nije karakteristika inteligentnog bića.

Umesto toga, dva pokreta u najtešnjoj vezi sa umom su pokreti organa pri govoru i pokreti ruku pri radu. Znamo da su prvi tragovi čoveka iz praistorijskog vremena dobijeni na osnovu nalaza sečenog i uglačanog kamenja koje je bilo njegovo prvo oruđe. Sposobnost korišćenja oruđa označava novo doba biološke istorije živih bića na Zemlji. Reč je postala svedok ljudske prošlosti kada ju je ljudska ruka prvi put uklesala u kamen. Jedno od čovekovih specifičnosti je sloboda korišćenja ruku. Gornji udovi postali su instrument uma a ne pokreta. Zbog toga je u evoluciji živih bića čovek zauzeo viši položaj i ostvario funkcionalno jedinstvo uma i pokreta.

Ruka je delikatni i strukturno složeniji organ koji omogućava umu ne samo da se izrazi, već celom biću da ostvari posebne veze sa svojim okruženjem. Možemo da kažemo da čovek „rukama osvaja svoje okruženje.” Pod vođstvom uma ruke menjaju okruženje a čovek ispunjava svoj zadatak na ovom svetu.

Zato je logično da, kada želimo da donesemo zaključak o mentalnom razvoju deteta, prvo razmotrimo njegove inteligentne pokrete od njihovog nastanka, odnosno njegov govor i način na koji koristi ruke u radu.

Čovek je nesvesno uvek povezivao ove dve spoljne manifestacije uma, govor i pokret, i smatrao ih karakteristikom ljudske vrste. Ali to je uradio samo u pogledu određenih simbola u vezi sa društvenim životom odraslih. Kada se, na primer, čovek i žena venčavaju, oni izgovaraju određene reči i spajaju ruke. Pristanak na venčanje daje se rečju, a kaže se da se traži ženina ruka kada se prosi. Pri zakletvi se podiže ruka i izgovaraju određene reči. U svakom ritualu u kom je izražen ego, ruke imaju važnu ulogu.

Sve ovo pokazuje kako je čovečanstvo nesvesno smatralo da ruke izražavaju unutrašnje „ja”. Postoji li išta divnije ili svetije od razvoja ovog suštinski ljudskog pokreta kod deteta? Ništa ne izaziva veće iščekivanje od prvog pružanja malih ruku ka nečemu. Umesto toga, čovek se plaši tih malih ruku koje se pružaju ka bezvrednim i nevažnim predmetima i želi da ih zaštiti od deteta. Stalno ponavlja: „Ne diraj!” kao što stalno govori „Budi miran! Ćuti!”

U toj zabrinutosti koja vreba u senci podsvesti odraslog, on organizuje odbranu, tražeći pomoć drugih, kao da se tajno moraju boriti protiv sile koja ugrožava njihov komfor i svojinu.

Da bi dete razvilo um, u njegovom okruženju moraju biti predmeti koje može da vidi i čuje. Zato što se razvija kroz kretanje, kroz rad rukama, potrebni su mu predmeti koji ga podstiču na aktivnost, kojima će raditi. Ali ova potreba u porodici nije uzeta u obzir. Sve što ga okružuje pripada odraslima i napravljeno je za njihovu upotrebu. Za dete je sve zabranjeno. Naredba „Ne diraj!” jedini je odgovor na ovaj suštinski problem dečjeg razvoja.

Detetovi pokreti nisu slučajni. Ono razvija koordinaciju potrebnu za organizovane pokrete koje usmerava njegov ego. Putem stalnih integrativnih iskustava ego organizuje, koordinira i ujedinjuje detetove organe izražavanja sa sve razvijenijom psihom. Zato dete treba da bude stalno aktivno, da slobodno bira čime će se baviti. Zato što je u procesu razvoja, pokreti imaju poseban karakter i nisu rezultat slučajnog impulsa. Konstruktivni pokreti deteta zasnivaju se na onome što dete vidi da drugi rade. Ono pokušava da imitira način rukovanja ili korišćenja predmeta. Dete pokušava da se bavi onim čime i odrasli, koristeći iste predmete. Njegove su aktivnosti zato direktno u vezi sa njegovom porodicom i društvom. Dete želi da čisti i pere pod, pere odeću, sipa vodu, da se kupa i oblači, da se češlja itd.  Ova prirodna detetova potreba je nazvana „imitacijom”.

Naziv, međutim, nije tačan, jer postoji razlika između onoga što dete radi i direktne imitacije koju pokazuje na primer majmun. Detetovi konstruktivni pokreti su psihičkog porekla i intelektualne prirode. Znanje uvek mora da postoji pre pokreta. Kada dete nešto želi da uradi, ono uvek prvo zna šta je to. Videlo je nekoga da nešto radi i nestrpljivo je da i ono samo proba. Ovo se odnosi i na razvoj govora. Beba upija govor koji čuje oko sebe, pamti reč koju je čulo. Ali tu će reč ono koristiti prema trenutnim potrebama.

Dete ne koristi reči kao papagaj koji imitira govor. Ono ne imitira, nego koristi znanje koje je steklo i zapamtilo. Detetova imitacija nije nikada čisto mehanička. To moramo razumeti da bismo više cenili  detetove aktivnosti.

Odlomak iz knjige Tajna detinjstva, Marija Montesori

Ovo je knjiga koja čitaoce vodi na put kroz detetov svet. Dete u sebi nosi tajnu života, koja može podići veo sa misterije ljudske duše. Ono nije nepoznanica, jer u sebi nosi nešto što će, jednom otkriveno, omogućiti odraslom da reši svoje individualne i socijalne probleme. To može biti osnova nove nauke o detetu, sa značajnim uticajem na celo ljudsko društvo. Marija Montesori uvidela je ove istine pre stotinu godina i, istražujući ih, išla daleko ispred svog vremena, učeći roditelje, vaspitače i sve koji rade sa decom istinama koje su i danas aktuelne, možda više nego ikad pre. Začuđujuće brz razvoj brige o deci i obrazovanja poslednjih decenija može se delom pripisati višem životnom standardu uopšte, ali još više buđenju svesti. Ne samo da se još od vremena Marije Montesori razvija briga za detetovo zdravlje, već i svest o ogromnom značaju detetove ličnosti.

Izdavač: ProPolis Books

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA