Kada kažemo radne navike, disciplina i samokontrola, većina roditelja pomisli na “vojničko vaspitanje“, koje pored svih dobrih elemenata, ljude odmah asocira na krutost, moranje i oblikovanje dece po kalupu.
Mislim da su danas, iz želje da što više usreće svoje dete, roditelji otišli u potpuno drugu krajnost i sve sa uverenjem da „ne žele da ga opterećuju bilo čime“. Često sam u prilici da čujem kako dete, kada se probudi, samo odlučuje da li će ići u vrtić ili ne. U zavisnosti od svog raspoloženja. Veoma često se dešava da ukoliko školarac ima zahtevnu nedelju i puno obaveza, u dogovoru sa roditeljima, te nedelje ne ide u školu. Jednostavno, zajedno odluče da je bolje da se obaveze izbegnu nego da se pogreši pa popravi.
Da li mislite da je za dete bolje da mu detinjstvo bude u potpunosti bezbrižno i bez bilo kakvih zahteva ili je bolje da od malena nauči da postoje situacije, zahtevi i obaveze koje nisu prijatne ali se moraju ispuniti?
Ono što redovno odlaženje u vrtić, obavljanje domaćih zadataka, pranje zuba svako jutro i veče, redovan odlazak na trening itd. predtavlja jeste lekcija detetu o samodisciplini.
Samodisciplina je sposobnost samokontrole koju imaju emocionalno inteligentni ljudi. Mi našu decu od najranijeg detinjstva učimo samodisciplini kroz radne navike i ispunjenje obaveza koje se sa godinama povećavaju.
Nemojte štedeti svoje dete od manje prijatnih zadataka i aktivnosti. Ukoliko ih budete štedeli nećete ih naučiti da se u životu izbore sa neprijatnim situacijama. Dete najbolje uči životne lekcije iz svog iskustva, iz svojih pokušaja i pogrešaka. Svako dete koje svoje obaveze obavlja savesno i disiplinovano, kada poraste, isto tako će se ponašati i prema sebi.
Nešto što se radnim navikama i samodisciplinom postiže jeste i sigurnost u sebe. Šta mislite, da li će u budućnosti biti uspešnija ona deca koja veruju u svoje sposobnosti i organizaciju ili ona koja nisu imala prostora da steknu veru u sebe?
Samokontrola ne podrazumeva samo prihvatanje odgovornosti za svoje ponašanje, ispunjavanje zadataka i organizaciju svog vremena, već i kontrolu i prihvatanje svojih emocija, učenje tehnika što lakšeg prevazilaženje stresa, prilagođavanje i razumevanje ljudi i njihovih emocija i potreba.
Učenjem da svoje obaveze obavljaju savesno i redovno, mi decu učimo da budu odgovorni i dobri prema sebi. Emocionalna stabilnost i samopouzdanje krase uspešne i srećne ljude. Bez obzira koliko se roditelji trudili da zaštite dete od zahteva i obaveza, ono sigurno neće biti srećno ukoliko nema veru u to da svaku poteškoću u životu može prevazići svojim veštinama i kapacitetima koje poseduje.
Pa, razmislite – da li su uspešniji i zadovoljniji oni ljudi koji imaju radne navike i sa mnogo većom lakoćom i manjim stresom obavljaju aktivnosti koje im i nisu baš prijatne ili oni koji te radne navike nemaju?
Autor: Olivera Kovačević
Izvor: Super škola
