Kako sam od osobe koja hranu shvata kao neprijatelja postala dijetetičar

Hrana ne postoji da bi vam naškodila ili pomogla, bila vaš prijatelj ili neprijatelj. Hrana je samo hrana.

Foto> Pixabay

Mnogo pre nego što sam postala dijetetičar, bila sam na odmoru na Floridi i tamo sam posegla rukom za kutijom keksa i izvukla tri komada. Poješću samo ta tri i to je to, pomislila sam. Svi ostali su bili na plaži, a ja sam ostala da bih krišom pojela slatkiš.

Manje od 10 minuta kasnije, već sam pojela 12 komada. Ophrvana krivicom i besna zbog svoje „slabosti”, grdila sam sebe što sam opet izgubila kontrolu. Bio je to rat između mene i hrane, a hrana je skoro uvek pobeđivala.

U tom periodu svog života sam se jako trudila da se držim „zdrave” hrane kako bih ostala mršava. To nikad nije trajalo dugo i brzo sam se vraćala na proždiranje svega što mi je bilo nadohvat ruke. Živela sam sa cimerima koji su jeli bez mnogo razmišljanja, a ja sam ih gledala sa ljubomorom. Šta nije u redu sa mnom kad ne mogu da budem bezbrižna povodom jela, a oni mogu? Zašto oni mogu hranu da posmatraju neutralno, dok je za mene svaki dan borba između same sebe i onoga što želim, a neću sebi da dozvolim? Zašto sam ja toliko opsednuta kulturom ishrane – koja tih 90-tih godina prošlog veka i nije bila toliko raširena – a njih se to uopšte nije doticalo? Mnogo vremena sam provela boreći se sa svojim porivima, a oni su jednostavno jeli. Naravno, imali su i oni svoje probleme, ali ih nikad nisam videla da se bore sa hranom kao ja.

„Samo jedi i nemoj previše da razmišljaš o tome”, rekao mi je tadašnji dečko. Pogledala sam ga kao da je neko čudovište. To je nemoguće, pomislila sam.

Dve decenije kasnije, kao dijetetičarka (i neko ko se bavio morem svojih problema), mogu jasno da vidim šta se dešavalo: velikim naporima da kontrolišem šta jedem i posmatranjem hrane kao neprijatelja kog moram svakog dana da pobedim, upala sam u zamku beskrajnog rata sa samom sobom i sa hranom. Od toga sam bila iznervirana i besna, a i lišavala sam sebe ne samo hrane, već i društvenog aspekta koji sa sobom nosi hrana. Kod mene je potreba za kontrolom poticala iz straha – straha da ću se prejesti, straha da ću se ugojiti. Ali što sam se čvršće držala toga, to sam više osećala potrebu da se oslobodim tih stega. A to bi onda pokrenulo nov ciklus prejedanja, praćen ograničavanjem unosa hrane, pa opet sve ispočetka. Tako je hrana postala moj neprijatelj.

Volela bih kad bih mogla da vam kažem da je promena mog odnosa prema hrani bila laka, ali nije. Bio je to proces koji je trajao nekoliko godina, ali sam na kraju uspela.

Potražila sam pomoć od svog doktora i dijetetičara. Takođe sam se poverila prijateljima koji su se isto tako borili sa hranom i sve to mi je mnogo pomoglo. Danas ima mnogo više literature o mentalnom zdravlju nego u to vreme. To je više bilo nešto tajno o čemu ljudi nisu otvoreno govorili, a moja svest o profesionalnoj pomoći kod takvih problema je bila minimalna.

Ipak, znam da sam imala privilegiju da dođem do svih tih službi i profesionalaca koji su mi pomogli. Mnogi ne mogu sebi da priušte konsultacije sa dijetetičarem, neki nemaju svog lekara ili ne mogu da plate doktora koji bi im pomogao kod problema sa hranom. Imala sam sreće što imam prijatelje koji su otvoreno govorili o tome i rekli mi da su zabrinuti za mene i da su spremni da me podrže u celom tom procesu.

Počela sam da eksperimentišem sa popuštanjem kontrole tako što sam se izlagala hrani koju sam želela, ali sam smatrala da ne treba da je jedem. Polako sam počela da uviđam da postepeno popuštanje kontrole i povremeni veći unos hrane dovode do toga da se moja želja za prežderavanjem povlači. Bila sam manje nesrećna. I počela sam da prepoznajem znake gladi i sitosti pošto sam jela kad sam gladna i prestajala kad sam sita. Malo po malo, hrana više nije bila neprijatelj kog sam morala da pobedim ili kontrolišem, već samo hrana i ništa drugo.

Kada sam promenila način razmišljanja i prestala da posmatram hranu kao nešto iskonski rizično i opasno, dopustila sam sebi da jedem ono što poželim kada to poželim. Tada sam primetila da više ne osećam neodoljivu potrebu da pojedem sve odjednom. U mojoj glavi više nije bilo podele na gozbu i gladovanje. Mnogo bolje sam se fizički osećala i po prvi put posle mnogo godina sam osećala emocionalnu slobodu. Naravno da sam se u početku plašila tih promena i da sam se mnogo puta vraćala starim obrascima. Ali na kraju su se moje nove navike ustalile.

Da li i dalje ponekad nastavljam da jedem i kad sam sita? Naravno! A kada se to dogodi, mogu da shvatim šta je u pitanju: to je savršeno normalan način unosa hrane i odnosa prema hrani – ali to nije i jedini način na koji jedem i posmatram hranu. Za mene je preobražaj hrane iz smrtnog neprijatelja u nešto neutralno bio od suštinskog značaja za stvaranje zdravijeg odnosa prema jelu i telu.

Naravno da bismo svi voleli da samo jedemo i ne razmišljamo previše o tome, ali nije to baš tako jednostavno. Za promenu našeg odnosa prema hrani je potrebno vreme, a mnogi su tome doživotno posvećeni. Verujte mi da niste sami.

Izvor: Selfi

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA