Detinja nada, najmoćnije sredstvo za susret sa realnošću i izazovima u životu

Kako odrastamo, postaje nam jasno da život nije baš uvek fer, i da su nedaće sa kojima se suočavamo nešto sa čime teško možemo da izađemo na kraj. Onaj urođeni detinji, usudio bih se reći i pomalo naivni, optimizam, ili nada, koji nam govori da je “sve moguće” i da će “sve biti bolje, jer tako mora da bude” lako može da isčezne sa godinama, prestane da nas ohrabruje, čak i da potpuno zanemi i utrne u trenucima očaja.

Sećam se kako su pre nekoliko godina kiše koje je izazvao masivni uragan poplavile kuću u kojoj sam proveo detinjstvo. Zajedno sa vodom, u dom su pohrlili beznađe i očaj, i to u trenucima dok sam posmatrao nezadrživu bujicu kako odnosi sve naše stvari i višegodišnje uspomene u nepovrat za svega nekoliko sati. Kada je kiša konačno prestala da pada, a suze usahnule, i kada sam postao svestan toga šta se zapravo desilo, u isti mah sam shvatio da ću morati da napravim pakt između surove realnosti i svoje detinje vere. To je bio jedini način da se pomirim sa svim, i krenem napred. U uzrastu u kom nisam više bio dete, ni odrasla osoba, već nešto između, upotrebio sam jedinu stvar za koju sam znao da bi mogla da upali. To nešto bila je nada.

Kakva tačno nada, pitate se? Pa, onakva koja mi je pomogla da shvatim da su materijalne stvari nestale, ali su zato uspomene preživele. Ta ista nada mi je govorila da uprkos šteti koja je bila ogromna, moje telo i um, uz par manjih ozleda, i dalje funkcionišu, i mogu skroz da se oporavim. Ali ono najvažnije, dok sam gledao decu kako se napolju igraju na ruševinama svojih kuća i odbijaju poraz, ophrilila me je ta obnovljena nada sa porukom da je život u svakom svom obliku i dalje moguć. Čak i obavezan. Lepota života, i sve ono što ga čini, se zasigurno promenila, ali to nije kraj, niti razlog da se živi manje nego ranije.

Život me je nedavno opet podsetio na tu nadu, kada su mi kiše poplavile istu kuću, ovaj put zbog tornada. Novi izazovi i trenuci tuge probudili su onu nadu koju sam gajio kao dete. Uprkos više životnog iskustva koje imam u odnosu na prethodne godine, to me ne sprečava da iznova otkrivam da je detinja nada, ma koliko to možda izgleda neverovatno, najmoćnija stvar koju posedujem u susretima sa realnošću i svim izazovima života.

Posmatrajući štetu koju su pričinile nedavne poplave u Srbiji – i širom sveta, znam da smo svi suočeni sa teškim, prelomnim, trenucima i ponekad, naizgled, nepremostivim preprekama. Možda ne bi bilo loše da se svi tada osvrnemo na decu oko nas, pogledamo kako se ona ponašaju, kako se ne predaju, da bismo povratili tu iskrenu, dobru energiju i da bismo mogli ponovo da oživimo detinju nadu u sebi, koja ne zna za poraz. Neka sva sredstva donirana iz daleka, kao i od najbližih i najmilijih, svi emotivni i fizički resursi ojačaju našu odlučnost da se nadamo i težimo oporavku. Neka nam sve da snagu da se suočimo sa izazovima i budemo motivisani da se oporavimo. Neka naš izbor bude da napredujemo a ne samo da preživimo. Neka se ponovo rasplamsa i umnoži plamen naše detinje nade i vere, gde god se nalazili.

Autor: Leo S.

Izvor: Fondacija Novak Đoković

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA