Varičela u trudnoći

Varičela ( ovčije boginje ) je infektivno oboljenje koje spada u grupu osipnih groznica, a prouzrokuje je Varicella Zoster Virus.

Nakon preležanih boginja, ovaj virus ostaje „uspavan“ u našem organizmu, tako da, u stanjima oslabljenog imuniteta, može dovesti do oboljenja koje se naziva Herpes Zoster. Za razliku od varičele, koju preko 90% dece preleži do petnaeste godine, Herpes Zoster se retko javlja u dečijem dobu ( može se javiti ako je majka tokom trudnoće imala ovčije boginje ). Sezona oboljevanja od ovčijih boginja je tokom zime i proleća, i bolest uglavnom zahvata decu predškolskog uzrasta. U razvijenijim zemljama, kao što je SAD, epidemiološka slika je dosta izmenjena otkada je vakcina protiv varičele ušla u rutinsku vakcinaciju, tako da se beleži značajno manja incidenca oboljenja, a najviše obolelih je medju decom završnih razreda osnovne škole.

Varicella Zoster Virus je vrlo zarazan, i prenosi se direktnim kontaktom sa obolelom osobom, kao i preko respiratornih sekreta i tečnosti sa promena na koži. Oboleli su zarazni 24-48h pre izbijanja ospe, pa sve dok se promene na koži ne sasuše, što se obično dešava 3-7 dana nakon pojave ospe. Osoba se može zaraziti i bliskim, direktnim kontaktom sa promenama na koži osobe sa Herpes Zosterom, ali u praksi se to retko dešava.

Klinička slika

Inkubacioni period varira od 10-21 dan. Pre izbijanja ospe, moguća je pojava nespecifičnih simptoma kod deteta – povišena temperatura, malaksalost, gubitak apetita, glavobolja ( što je dete starije, pojava ovih simptoma je češća ). Temperatura retko prelazi 39˚C, mada može rasti i do 41˚C, a obično traje 2-4 dana od pojave ospe.

Ospa je izrazito pruriginozna ( svrbi ), najčešće se prvo javlja na kosmatom delu glave, licu ili trupu, prvo kao crvena „fleka“ ( macula ), koja se ispupči ( papula ), onda se na vrhu pojavi „mehurić“ ispunjen u početku bistrom tečnošću ( vesicula ), zatim zamućenog sadržaja ( pustula ), i, naposletku, prsne i sasuši se formirajući krustu. Ospa, dakle, ima svoju evoluciju kroz više stadijuma, a, obzirom da izbija u nekoliko naleta, u istom trenutku na koži se mogu videti  promene u različitim stadijumima, što je specifičnost ovčijih boginja. Promene se javljaju i na sluzokoži, a broj promena na koži znatno varira, prosečno oko 300, mada ima dece kod kojih se pojavi i manje od 10, što može otežati postavljanje dijagnoze. Deca koja imaju osetljivu kožu ili neko kožno oboljenje, npr.ekcem, često imaju znatno veći broj promena. Nakon što krusta otpadne, obično još nekoliko dana ili nedelja zaostanu „flekice“, koje mogu biti svetlije ili tamnije od okolne kože. Ukoliko dete raščeše neku od promena, bakterije sa kože je mogu inficirati, i na tom mestu često ostanu ožiljci.

Varičela je obično oboljenje blagog toka, koje samo prolazi, ali moguć je razvoj teške kliničke slike, čak i kod potpuno zdrave dece. Predispoziciju za teži oblik bolesti imaju adolescenti, odrasli i imunokompromitovane osobe ( npr.deca sa urođenim deficijencijama imuniteta, malignim oboljenjima, deca kojima su transplantirani organi itd ). Tada može doći do rasejavanja virusa krvotokom i zahvatanja različitih organa:

–          pluća ( pneumonia – ozbiljna komplikacija praćena pojavom kašlja, otežanog disanja, bolovima pri disanju…),

–           jetre ( hepatitis– vrlo čest, ali najčešće blag i bez simtoma ),

–          mozga ( često kod mlađih od 5 i starijih od 20 godina; encephalitis – manifestuje se poremećajima svesti i konvulzijama; cerebelarna ataksija– poremećaj hoda i nerazgovetan govor; oporavak je vrlo brz i najčešće potpun );

–          pojava krvarenja ( u koži, a ređe i u mokraći ili stolici )…

U česte komplikacije spada i bakterijska superinfekcija ( kada se promene na koži dodatno inficiraju nekom bakterijom ), koja se javlja kod 5% obolele dece. Najčešći uzročnici su streptokoke, naročito grupe A, i zlatni stafilokok ( S.aureus ), a infekcija može ostati lokalizovana ( impetigo ), ili se može proširiti ili čak generalizovati, što predstavlja vrlo ozbiljnu komplikaciju bolesti, koja zahteva intenzivan nadzor i terapiju u bolničkim uslovima.

Kada se javiti pedijatru?

Najbolje je posetiti pedijatra odmah po izbijanju ospe, kako bi se izbegle dijagnostičke dileme i pribavili pravi, savremeni saveti koji se tiču terapije i postupka sa bolesnim detetom.

Pedijatra treba posetiti i ukoliko dete postane izrazito pospano, počne nestabilno da hoda i usporeno da govori, ukoliko se javi uporan kašalj, otežano disanje, bolovi pri disanju, ukoliko se pojavi krvarenje po koži ili krv u mokraći ili stolici, ukoliko koža oko promene postane crvena, otečena, bolna, i, uopšte, ukoliko je dete lošeg opšteg stanja.

Varičela u trudnoći

Ovčije boginje u trudnoći, kod majki koje nisu preležale ove boginje, mogu biti izuzetno ozbiljno oboljenje, što u najvećoj meri zavisi od perioda trudnoće u kom do infekcije dodje.

Ukoliko do infekcije majke dodje u prvoj polovini trudnoće, pojava klinički manifestnog oboljenja ploda, tzv. kongenitalni varičela sindrom, beleži se kod manje od 2% fetusa. Ova embriopatija karakteriše se pojavom ožiljaka na koži, atrofijom i malformacijom ( „loše“ formiranje ) ekstremiteta, kataraktom, kalcifikacijama u tkivu mozga itd. Deca sa kongenitalnim varičela sindromom često imaju ozbiljne neurološke probleme.

Ukoliko se majka razboli krajem trudnoće, to takođe može biti vrlo rizično za novorođenče. Najteži oblik bolesti novorođenčeta javlja se ukoliko se ospa kod majke pojavi u periodu od 5 dana pre do 2 dana posle porođaja, zato što virus prolazi posteljicu i inficira fetus ( a tada je koncentracija virusnih partikula kod majke bila najveća!), a do porođaja ne stigne da se stvori dovoljno velika količina specifičnih antitela koja bi, prelaskom iz majčinog u krvotok fetusa, zaštitile novorođenče od teškog oblika bolesti.

Majke koje su ranije tokom života preležale ove boginje, već poseduju specifična antitela, koja prolaze posteljicu i opstaju u krvotoku bebe otprilike do šestog meseca, što bebu čini otpornom na infekciju ili bar na teške oblike bolesti. Dakle, antitela se sa majke na fetus prenose krvotokom, a ne dojenjem, što znači da dojenje, iako neprocenjivo za razvoj imuniteta, ne štiti bebu od infekcije!

Dijagnoza

Postavlja se klinički, a kod atipičnih i teških oblika, moguća je i laboratorijska potvrda raznim metodama detekcije virusa ( PCR metoda, direktna fluorescentna mikroskopija razmaza kožnih promena itd ) ili merenjem porasta titra antitela. Bitno je razlikovati varičelu od osipa u sklopu drugih infekcija, zatim od reakcija na lekove, ujeda insekata i kontaktnog ekcema.

Dijagnoza kongenitalnog varičela sindroma postavlja se na osnovu anamnestičkog podatka o pojavi varičele tokom trudnoće i prisustvu promena specifičnih za kongenitalnu varičelu kod fetusa ( tzv. stigmata ), a, ukoliko je potrebno, može se potvrditi i određenim laboratorijskim analizama.

Terapija

Kod blagih oblika bolesti, terapija je simptomatska – primenjuju se lekovi za snižavanje temperature i preparati za lokalnu obradu promena na koži koji umanjuju osećaj svraba i ubrzavaju sušenje promena, a takođe i sprečavaju razmnožavanje bakterija na koži.

U našoj sredini duboko je ukorenjena zabluda da dete sa boginjama ne treba kupati, što je pogrešno, jer omogućava prekomerno razmnožavanje bakterija, koje mogu inficirati promene na koži. Dete treba kupati kratko, koristeći malo blagog sapuna, a zatim ga posušiti mekim peskirom i to tapkanjem, da se koža ne bi dodatno nadražila.

Kod težih oblika bolesti, daje se antivirusni lek, aciklovir, koji je za sada jedini registrovan za primenu kod dece. Bitno je da se sa primenom leka započne što ranije, u prvih 72h, jer je tada efekat terapije najbolji. Primena aciklovira u trudnoći nije dovoljno ispitana, i mora se razmotriti za svaki slučaj posebno. Ukoliko je osetljiva trudnica bila izložena oboljenju, mogu se primeniti specifična antitela, čime se sprečava pojava teškog oblika bolesti kod majke, ali, nažalost,  nema dokaza da se time smanjuje rizik od kongenitalnog varičela sindroma.

Novorođenčad majki obolelih u rizičnom intervalu ( 5 dana pre i 2 dana posle porođaja ) obavezno primaju dozu specifičnih antitela protiv Varicella Zoster virusa, što kod polovine sprečava pojavu oboljenja, a kod druge polovine ublažava kliničku sliku. Pored antitela, novorođenče koje razvije kliničku sliku ovčijih boginja, dobija i terapiju aciklovirom. Uz pravovremenu i odgovarajuću terapiju prognoza je odlična.

Prevencija

Kada se varičela već pojavi u nekom kolektivu, nije lako sprečiti njeno širenje, naročito zato što je osoba najzaraznija 24-48h pre izbijanja ospe, dakle, kada niko i ne sluti šta se sprema. Kada je bolest već manifestna, izolacija bolesnika sve dok ne prestane izbijanje ospe i dok se sve promene ne sasuše u kruste, sprečava dalje širenje na osetljive osobe.

Ukoliko do izloženosti infektivnoj osobi ipak dođe, u određenim slučajevima se preporučuje primena specifičnih antitela protiv ovog virusa ( u roku od 96h ): kod imunokompromitovane dece, trudnica koje nisu preležale varičelu i kod novorođenčadi čija majka je obolela u ranije navedenom periodu. Zdrava deca izložena infekciji mogu primiti vakcinu protiv varičele, koja će stimulisati stvaranje antitela ( inkubacioni period je dovoljno dug! ), čime se može sprečiti oboljevanje ili, bar, ublažiti klinička slika.

Vakcina protiv varičele u rutinskoj je upotrebi u SAD već duže od 10 godina. Primenjuje se sama ili zajedno sa MMR vakcinom ( vakcina protiv zaušaka, malih boginja i rubeole ), u uzrastu od 12-18 meseci. Njena efikasnost je veća od 95% u sprečavanju teških oblika bolesti, što znači da je pojava oboljenja moguća iako je dete vakcinisano ( naročito ako je bilo mlađe od 15 meseci ), ali je klinička slika izuzetno blaga, i dete je manje zarazno. Kod nas ova vakcina još uvek nije ušla u kalendar obaveznih vakcinacija.

Dr Ivana Veljić

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.