Učite dete strpljenju od malih nogu

Osoba koja ne može da odloži zadovoljenje nekih potreba nije u stanju ni da se prihvati odgovornosti koje nosi odraslo doba, niti da sama odgaja dete koje bi bilo strpljivo

Strpljenje je ključni faktor svakog uspeha, ali treba da se uči od malih nogu. Za „kratak fitilj“ zaslužna je priroda, jer se nestrpljivi rađamo, kažu stručnjaci. To se može videti na primeru svakog deteta koje traži zadovoljenje svojih potreba istog trenutka kada mu nešto padne na pamet. Kada je beba gladna plače iz sve snage tražeći hranu istog trenutka. S obzirom na to da je utoljavanje gladi fiziološka potreba, roditelji na takvu pojavu i ne treba da obraćaju pažnju. Ali na mnoge druge, da.

Primera radi, dete od tri-četiri godine mora da nauči da ne može da upada u razgovor kada pričaju mama i tata. Mora da „nauči” strpljenje i sačeka pogodan trenutak da kaže šta želi. Ukoliko roditelji ne bi uvodili ovakva, socijalno prihvatljiva ograničenja, dete bi raslo prilično neobuzdano, što, prvenstveno za njega, nije dobro.

U realnom životu, osoba koja nije u stanju da odloži zadovoljenje nekih potreba nije u stanju ni da se prihvati odgovornosti koje nosi odraslo doba, pa čak nije u stanju sama da odgaja dete koje bi bilo strpljivo. Odnosno, cela priča se nanovo ponavlja.

A već od petogodišnjeg deteta mogu da se očekuju oblici ponašanja koji ukazuju da je sposobno da bude strpljivo. Ali, ako je to stvar temperamenta sa kojim se rađamo, sve je malo kompleksnije. Temperamentnije osobe brže „pucaju“, iako to nema veze uvek sa vaspitanjem. Za ljude koleričnog temperamenta karakteristično je upravo to, da brzo planu ali se brzo i smire. Međutim, i za njih važi pravilo da moraju da pronađu način i nauče se strpljenju. Ukoliko postoje jasno zacrtani ciljevi kojima stremi, kao što je to recimo obrazovanje, svako mora da bude strpljiv.

Međutim, strpljenje nije uvek majka uspeha i nekada može biti kontraproduktivno, ističu stručnjaci. Osobe trpeljive na sve i svašta akumuliraju loša osećanja, a onda, u nekom potpuno nevažnom momentu burno reaguju. Za takvu osobu ovakvo ponašanje predstavlja samo kap koja je prelila čašu trpeljivosti i negativnih osećanja. Za ljude iz okruženja, ovakvo ponašanje je neprimereno i neprihvatljivo, što nekada može da izazove teže neželjene posledice, bilo da se radi o poslu ili odnosu sa ljudima.

Vežbanje strpljenja

Oni kojima strpljenje nije jača strana, mogu vežbanjem to da nauče. Za početak treba da udahnu duboko dva-tri, pa i više puta. Na taj način usporava se rad srca i snižava krvni pritisak, odnosno smanjuje adrenalinski naboj. Pre no što burno odreaguje, svako treba da izbroji makar do deset. Stručnjaci naglašavaju i da je pisanje lek izbora, jer smiruje misli. Po njihovom mišljenju pisanje reguliše emocije, jer stvara osećaj da je na taj način rečeno sve ono što je trebalo da se nekome kaže.

Na strpljenje utiče i umivanje hladnom vodom, ako već ne može tuširanje. Na kraju krajeva, ne mora svaki problem da se reši odmah. Da bi suvislije reagovali treba prošetati makar minut ili dva, jer šetnja smiruje i navodi na racionalnije razmišljanje.


Tinejdžeri i autoriteti

Kakav će tinejdžer pri odrastanju biti, umnogome zavisi od snage autoriteta u najranijem detinjstvu. Osobe koje izražavaju otpor, nepoverenje, pa i neprijateljstvo prema svakom vidu autoriteta pokazuje da su one imale negativna iskustva sa roditeljima kao nosiocima autoriteta. To se ispoljava u odnosu na nastavnike kao autoritete, direktore, šefove, ili bilo koga drugog, gde se uslovno rečeno nalaze u podređenom položaju. Taj osećaj otpora se, kažu stručnjaci, prenosi potpuno nesvesno.

Ako je tinejdžer bio razmažen i u centru pažnje porodice, isti takav odnos očekivaće u razredu ili kasnije u kolektivu. Ako mu se ne ispune očekivanja, reaguje agresivno ili depresivno.

Roditelji greše i kada svom detetu planiraju život do najsitnijih detalja, uključujući i igru kao i vreme odmora. Kod takve dece na ovaj način guši se stvaranje sopstvene inicijative, samostalnosti i odgovornosti, koje izostaju kasnije u tinejdžerskom i odraslom dobu. Tu već nastaje problem, jer roditelji žele da to njihovo poslušno i potčinjeno dete istovremeno bude snalažljivo, spontano, hrabro i da se nametne.

Zanimljivo je, ističu stručnjaci, da su ovako autoritativni i zahtevni roditelji, u stvari nervozni roditelji. Njihovo nametanje striktno određenog načina ponašanja, zapravo, predstavlja želju da izbegnu sopstvene brige, probleme, nerazumevanje okoline, sumnje i svakodnevne dileme.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.