Test ‘hladnog’ lica: Šta se dešava sa emocijama naše bebe kada je ignorišemo (VIDEO)

Roditelji često, svesno ili nesvesno, zbog brojnih obaveza, izignorišu potrebe svog deteta. Jednostavan dvominutni test doktora razvojne psihologijje pokazao je šta se dešava sa emocijama naše bebe kada ne odgovaramo na njene potrebe.

 

Foto: Printscreen video/ UMass Boston

Ed Tronik je doktor kliničke i razvojne psihologije na Univerzitetu u Masačusets u Bostoni koji se posebno bavi ranim razvojem dečjih emocija.

Ovaj lekar osmislio je eksperiment kojim je dokazao da i veoma male bebe mogu veoma intenzivno da reaguju na spoljašnju sredinu, kao i na osobe i načine na koji im se te osobe obraćaju.

O svom ekeperimnetnu on kaže:

“I veoma male bebe osećaju energiju koja se ka njima emituje i mogu da učestvuju u komunikaciji. Bebe reaguju na osobu koja im se obraća, a način tog obraćanja za njih može da bude stresan ili, sa druge strane, da veoma povoljno utiče na njihove emocije i mentalno stanje, kako u tom trenutku, tako i u budućnosti.

Istraživanja na tu temu počeli smo da sprovodimo još pre trideset ili četrdeset godina kada su ljudi mislili da novorođenčad i male bebe ne mogu da učestvuju u socijalnoj interakciji.

Tim povodom napravili smo i eksperiment tokom kog majka čučne tako da bude u nivou očiju bebe od skoro godinu dana, igra se sa njom, razgovaraju, majka odgovara na njene potrebe, okreće se u pravcu u kom beba pokazuje. Mama i beba usklađuju svoje potrebe, komuniciraju, i to je upravo ono što je i bebi i mami potrebno.

U sledećoj fazi eksperimenta, zamolili smo majku da ne odgovara na bebine potrebe, da se uozbilji, i da njeno lice postane bezizražajno.

Beba veoma brzo shvata da je mama drugačija, i pokušava da, na sve načine koje je do tada komunicirala, ponovo osvoji njenu pažnju. Smeje joj se, pokazuje prstom u određenom pravcu jer je navikla da majka pogleda u tom pravcu, pruža ruke ka njoj, ljuti se i kao da kaže “Šta se to ovde dešava?”. Zatim počinje da kenka, stenje, vrišti…

Iako je ovaj eksperiment trajao samo 2 minuta, beba je reagovala veoma burno, počela je da se okreće od majke i da izađe iz stolice. Iako mala, bila je pod veoma velikim stresom, sve dok joj se majka nije ponovo obratila.

Ovaj eksperiment takođe nazivamo i “priča o dobrom, lošem i ružnom”. Kada kažemo dobro, mislimo na sve one dobre stvari koje nam se dešavaju u odnosu sa našom bebom. Kada kažemo loše, mislimo na neke stvari koje nisu prijatne, ali se nemonovno u životu dešavaju, međutim, posle njih opet imamo šansu da se vratiimo na ono dobro. Ružnim nazivano one situacije u kojima bebi ili starije detetu ne dajemo šansu da ponovo doživi lepu stavar, da se oseća sigurno i oslobodi stresa koji je doživela dok se dešavalo nešto loše. U ovom konkretnom slučaju, tj na primeru ovog eksperimenta to bi se desilo da majka nije ponovo uspostavila komunikaciju sa bebom.

U svakodnevnom životu se ovo deslio svakom roditelju. Moramo da kuvamo, da obavimo telefonski razgovor, da uradimo nešto za sebe… I svako je od nas nekada, svesno ili nesvesno, izignorisao svoje dete, i to bismo nazvali lošim, ali sve može da se ispravi i nikada nije kasno”, završava Tronik.

Yumama

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.