Strah od neuspeha u šestoj godini

Kada će dete početi da se bavi nekim sportom jedna je od važnih odluka većine roditelja. Međutim, nekada u tome mogu i da preteraju. Naime, uključivanje dece u sport iz godine u godinu je sve ranije – nekada je sportski rekvizit veći od samog mališana

sport

U šestoj godini deca više nisu fokusirana samo na roditelje već se okreću sebi. Kroz egocentričnost pokušavaju da identifikuju svoje sopstvene interese stvarajući nezavisnu ličnost. Njihova interesovanja se stalno menjaju, što je veliki stres za celu porodicu. Roditelji često misle da kad je već tako puno sebe, dete treba da ode negde gde će se osloboditi viška energije.

Sport je opcija koju većina roditelja izabere u ovom periodu. Oko pete godine se i kod neke dece budi interesovanje, ali najmasovniji ulazak u sport je u osnovnoj školi.

Različiti motivi. Deca imaju više motiva za bavljenje sportom ali im je na prvom mestu zabava, što uglavnom nije u saglasnosti sa motivima roditelja. Za dete koje pre svega želi da se zabavi, očekivanja da poštuje pravila igre, da izdrži celu utakmicu, postigne gol ili koš, dobije meč, predstavlja ogroman stres.

Kada se traži uzrok zbog kojeg dete ne želi više da ide na neku sportsku aktivnost, na vrhu liste su sportloša iskustva sa trenerima, veliki pritisak da se pobeđuje i, za mlađu decu, pre svega nedostatak zabave i uživanja.

Početno nezadovoljstvo prerasta u izbegavanje treninga a takmičenja postaju stresna, što je poslednja stepenica pred napuštanje sporta.

Pravo vreme. Kada je pravo vreme za uključivanje u sport – teško je reći. Najveći procenat dece kod nas počinje da trenira u periodu između šeste i desete godine, što znači da treba dobro proceniti da li je dete uopšte za tako nešto spremno. Da li je motivisano, odnosno da li se nadmeće sa drugima, gleda gde se nalazi u odnosu na njih – što se uglavnom dešava pred polazak u školu. Međutim, čak i kada postoji potreba za takmičenjem, to ne znači da je ono kognitivno zrelo, da može da izvodi određene tehnike i koristi taktiku nekog sporta.

Ako se nedovoljno zrelo dete uključi u takmičarski proces koji nije u skladu sa njegovim mogućnostima ili je pod pritiskom da pobeđuje, mogu da nastanu psihološke posledice negativne po njega. Očekivanja trenera i roditelja mu ruše samopouzdanje i samopoštovanje.

U skladu sa dečjim razvojem. Bavljenje sportom treba da bude u skladu sa fizičkim, mentalnim i emocionalnim razvojem deteta. Za uzrast do šest godina igra treba da bude nestruktuirana i da sadrži različite pokrete tela, da podstiče razvoj moždanih funkcija, koordinaciju, grubu motoriku, razvoj emocija, liderske sposobnosti i maštovitost. Ovakve aktivnosti imaju za cilj izgrađivanje samopouzdanja, pravilno držanje tela, ovladavanje ravnotežom, jačanje kostiju i mišića, održavanje optimalne telesne težine, umanjenje stresa, bolje spavanje… Deca predškolskog uzrasta treba da se što više kreću na razne načine, da budu aktivna i da u tome uživaju. Ako žele, mogu da se takmiče u bezbednom okruženju u svojoj porodici sa starijom braćom i sestrama ili sa roditeljima i na taj način zadovolje potrebu za poređenjem. Za dete predškolskog uzrasta važno je da se takmiči sa samim sobom, sa svojim najboljim postignućima, a ne sa drugom decom.

Tekst: Snežana Milanović,
diplomirani medicinar fizioterapeut
www.centarsm.co.rs

Preuzeto: Antistres vodič

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.