Šta ako vam se ostvari ono što ste poželeli?

Ona je bila ponosna, a ja sam bila ponosna na nju. I na sebe. To njeno preseljenje, iz moje sobe u njenu, to je i za mene i za nju bio ogroman korak.

Ja sam samohrani roditelj. Svoju ćerku podižem sama, ima sedam godina.
Kažu da zapravo nema velike razlike ako živite sami ili je otac deteta prisutan.
Kažu da majka ionako obavlja najveći deo tog odgovornog roditeljskog posla.
Neupućeni kažu razne stvari, ali ja odgovorno tvrdim da je to sve samo delimično istina. I plašim se da pravu istinu znaju samo oni, koji su takav život lično iskusili.

Sticajem srećnih okolnosti živimo u velikom stanu. Moja ćerka od rođenja ima svoju sobu, koju sam s puno ljubavi opremila još dok se vrtela po mom stomaku. Ali eto, ona je oduvek spavala samnom, ponekad u krevecu tik do mog kreveta, češće baš u mom krevetu, svijena uz mene kao štene.

Ne znam zašto je to tako. Nisam htela da je teram od sebe. Uvek sam joj govorila da može da spava gde god želi a da će kod mene uvek biti dobrodošla. Doduše bilo je mnogo noći kada se vrtela šutirala, tako da za mene baš i nije bilo mirnog sna.

Možda je duboko u sebi nesigurna jer joj nedostaje prisustvo oca. Ona ga viđa redovno i lepo se slažu. Ali za dete nije isto, da li živi samo sa jednim, ili oba roditelja.

Moja ćerka je rođeni cirkuzant. Ipak, često mi se čini da nema dovoljno samopouzdanja, onog istog koji pokazuju deca koja zaspe i bude se – sa mamom i tatom.

Pre nekoliko dana, desilo se:

Jednostavno je rekla – „Mama, raščisti onaj haos sa mog kreveta, večeras spavam u svojoj sobi“.

Taj haos, to su bile njene igračke i druge gluposti koje je sama tamo ostavila.

Raspremila sam bez komentara. Donela donji čaršav, njen jastuk i jorgan iz kreveca.

Zgrabila je svog omiljenog medu, onog koji je kad se rodila, bio veći od nje.

Legla je, pokrila sam je, zaspala je.

Spavala je na mom starom krevetu, koji sam zamenila većim kad sam ostala u drugom stanju. U krevetu koji ju je čekao već sedam godina.

Spavala je kao jagnje.

Vratila sam se u svoju sobu, upalila sva svetla, televizor, kompjuter. Nisam znala šta da radim od toliko mogućnosti.

Svih tih noći dok je noći provodila samnom, sve se utišavalo u devet. A sad sam mogla svašta. Mogla sam da budem glasna, mogla sam da čitam, da pevam, da šuškam, pomeram stvari, radim.

Kako ono kažu, ne daj bože da ti se ostvari ono što si poželeo?

Eto. Bila je dve sobe dalje, a ja sam se osećala prazno.
Razne su teorije, da li deca treba da spavaju sa roditeljima u sobi, u krevetu, ili ne. Pod pretpostavkom da imate dovoljno prostora, kažu da ih treba odvojiti od najmlađeg uzrasta. Meni to nije bilo zgodno. Bila sam sama, bilo me je strah. Da li diše, da li plače, da li je pokrivena, da li sam joj potrebna…

Da se ne lažemo, ona je meni bila potrebna.

Bila mi je oslonac u noćima bez sna, grlila sam je i bilo mi je lakše, jer sve što sam radila, sve je bilo za nju. Neverovatno je kako vas roditeljstvo promeni. Prioriteti mi više nikada neće biti isti kao pre.

Naučila sam da spavam na jedno oko, i da u najdubljem snu čujem svaki šum.
Naučila sam šta je strah.
Naučila sam šta je sreća.
Naučila sam šta je praznina.
Naučila sam da nema te ljubavi i radosti kao što je – ova.

Eto. Prešla je u svoju sobu. Te noći sam, mislim, ustajala bar tri puta. Da je pokrijem, da proverim da li diše, da je pomilujem po glavi. Sutradan, u šest ujutru je sva ponosna došla kod mene.

„Mama, cele noći sam spavala u svojoj sobi! Bilo je odlično. Mogu li molim te sutra ponovo tamo?“

E, da. Još uvek pojma. Da li da se nasmejem ili da zaplačem…

Ona je bila ponosna, a ja sam bila ponosna na nju. I na sebe. To njeno preseljenje, iz moje sobe u njenu, to je i za mene i za nju bio ogroman korak.

Sve što sam radila ovih sedam godina, sve što sam planirala, pokušavala – ponekad i uspevala, sve je bilo zbog nje i za nju.

Mnoštvo malih koraka, poteza, mnogo detalja kao sitan vez oko nečega što je zapravo postalo moje životno delo: kako podići jedno divno dete i osamostaliti je za život.

I svaki korak je važan, svaka promena, svako veče ili jutro. Svaki zagrljaj, svaka suza ili osmeh.

Gledam je kako se od mrvice, od gusenice polako razvija u čarobnog leptira.

Još nije vreme da poleti sopstvenim rajskim krilima, ali kada taj trenutak dođe, biću tu da je gledam i da joj mašem, dok krišom budem brisala suzu.

Podeli:

Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.