Šest dana i pet noći

Mahala sam dok se autobus polako udaljavao. Mahala sam a zapravo nisam ni znala da li me ćerka vidi kroz zatamnjena stakla autobusa koji ju je progutao i odveo. Polako sam se okrenula, vratila u svoja kola i otišla na posao.

Ovaj uvod zvuči dramatično, ali – tako sam se i osećala. Srećom, nije bila u pitanju nikakva drama, već samo njen odlazak na zimovanje sa vrtićem. Njen prvi samostalni odlazak bez roditelja.

*****

Mišljenja su podeljena, treba li decu gurati u pravcu osamostaljivanja ili jednostavno pustiti da vreme učini svoje. Znam da su neka deca već od četvrte godine počela da se odvajaju od roditelja. Verovatno zbog okolnosti u kojima odrasta, zato što živi sama sa majkom, moja ćerka je prilično vezana za mene. To ne znači da ne voli da se druži, naprotiv. Ali sve do prošle godine, odbijala je na primer da učestvuje u “pidžama partiju” koji se jednom mesečno organizuje u njenom vrtiću. To je značilo provesti noć sa drugarima i vaspitačicama. Jednog lepog dana je promenila stav, i od tada je poslednji petak u mesecu dan kome se mnogo raduje. No, jedno veče i jedna noć, to nekako i prođe.

A sada je došao red na rekreativnu nastavu. Šest dana. Pet noći.

I da, znam da je bilo krajnje vreme, i znam da joj to putovanje može samo koristiti. I znam da se ništa loše neće desiti. Znam da je obezbeđena i zaštićena, u društvu dece i vaspitača sa kojima inače provodi više vremena nego samnom. Ali opet…

Ta praznina

Nekoliko dana pred put sam počela da pakujem njene stvari, trudeći se da sledim instrukcije iz vrtića. Poterala sam je da učestvuje u pakovanju, pokazala joj šta sam spremila, u kojoj kesi je koji komad odeće. Svečano sam joj uručila njen prvi neseser (“Mama, to je sada moje?” – sjaj u očima govorio je dovoljno).

Kriza je nastupila noć pred put. Stisla se uz mene i plakala, “Mama neću nigde bez tebe“. Zaspala je u suzama, a ja sam je grlila i trudila se da ne razmišljam ni o čemu.

Mahala sam dok se autobus udaljavao, ne znam tačno kome, jer su stakla bila zatamnjena pa se putnici nisu ni videli. Autobus je otišao, a ja sam pošla na posao usput razmišljajući kako da na najpametniji način upotrebim “slobodne” dane.

Jesam li bila srećna, nesrećna, potištena, raspoložena…? Od svega pomalo

Bio je to prvi put za šest godina da mi se pruža prilika da čitavih pet dana provedem kako želim. Bez obaveza, bez spremanja doručka/ručka/večere. Bez odvođenja/dovođenja iz vrtića. Bila sam slobodna kao ptica na grani.

I šta obično radi osoba koja je navikla na obaveze a usput se totalno odvikla od slobode?

Ne zna kako da slobodu iskoristi.

Sastavila sam spisak svega što inače teško postižem: lekari, spremanje kuće, kafe sa drugaricama, bioskop…

Ambiciozno sam napravila raspored, kada ću šta da radim.

Isplanirala sam svaki minut tih šest “slobodnih” dana.

Jesam li uradila sve što sam želela?

Ne.

Trudila sam se, zaista jesam. Ponešto sam i postigla. Ali izgleda da sam od onih majki koje ne umeju da uživaju bez svog deteta.

Rečeno mi je da to nije dobro, da sam prigrlivši roditeljstvo negde usput izgubila sebe. Jer ne smemo da zaboravimo da je izuzetno važno da negujemo onaj deo svoje ličnosti i svojih potreba, koji nas čini onakvim kakvi jesmo. Ne smemo da zaboravimo da se bavimo sobom, sopstvenim razvojem, hobijima, prijateljima.

Naša deca podsvesno upijaju svaki naš pokret, svaki stav i odnos, pa i onaj prema životu. Majka koja je svesna sebe i uspešno vodi računa o svojim potrebama, daje primer detetu – i vrlo je verovatno da će to dete taj primer slediti kada odraste.

Verujem u ove tvrdnje i odavno sam sebi obećala da ću misliti na sebe, da neću zaboraviti na sopstveni život i sopstvene želje. Verujem da je to jedan od uslova za uspešno roditeljstvo.

Ipak, ovog puta sam izgleda zatajila.

Pokušavala sam, nije da nisam.

Obišla sam prijatelje koje dugo nisam videla. O čemu smo razgovarali? Eeeh… pokazivala sam slike sa rekreativne nastave.

Izašla sam sa prijateljicom na večeru. Eto! Jedino… kada želite da izađete na neko fensi mesto a niste na vreme rezervisali, dobijete termin od 19h. Sala je bila prazna. Doduše muzičari su bili tu, mogle smo da uživamo u tonskoj probi.

Razmišljala sam o odlasku u bioskop, ali nisam otišla.

Želela sam da se naspavam. Svako veče bih legla rano, ali sam se budila na dva sata i prevrtala po krevetu uz svakojake snove.

Htela sam da pospremim i pobacam gomilu nepotrebnih stvari kojih uvek ima napretek. Umesto toga, vrtela sam se po stanu i brojala dane. Još četiri, tri, dva…

*****

Autobus se pojavio iza krivine, usporio, zaustavio se. Kroz zatamnjena stakla su se nazirale ručice koje su mahale. Mahala sam i ja, ne znam tačno kome, ali ipak. Nestrpljivi roditelji gurali su se ispred vrata i pružali ruke. Nasmejani mališani padali su im u naručje; prepričavali su se utisci, kanula je i poneka suza.

Malo nasmejano biće skočilo je sa stepenica autobusa, čvrsto sam je zagrlila. Reči su se sudarale i saplitale, smejale smo se i ljubile.

*****

Da li je ovo putovanje bilo važno za njeno odrastanje i sazrevanje? Verujem da jeste. Verujem da sam i ja za tih šest dana / pet noći, naučila mnogo toga.

Znam da je za svaku majku neophodno da brine, ne samo o svom detetu već i o sebi. Ali slobodu svako tumači na drugačiji način. Za nekoga će to biti izlasci i ludovanje. Ja, pak, biram slobodu da javno kažem da mi je dete nedostajalo i da mi njeno prisustvo znači mnogo više od bilo čega drugog.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.