Roditelji, obuzdajte se! To je ipak samo sport

Jeste li čuli možda za one ljude koji zavedeni pričom da je neko zaradio novac na lak način uleću u nelogične poslove da bi i oni tako isto, pa se onda desi da prokockaju sav novac i ostanu bez ičeg pitajući se kako to da baš njima nije uspelo? Ako nam verujete, slične priče možete često čuti u dečijem sportu, s tim što se tu ne ulaže (samo) novac i imovina već zdravlje deteta.

Foto: flickr

Slušajući o uspesima sportista, razmišljajući o prospektivnoj karijeri sportiste, roditelj često može biti zaveden idejom da dete upiše baš na određeni sport (nisu slučajno fudbal i tenis, kao najprofitniji sportovi, u Srbiji mahom najpopularnji među roditeljima) sa očekivanjem da ako se dovoljno u dete ulaže ono definitivno može da uđe u red najboljih. A onda, ako dete postane toliko dobar sportista koliko verujemo da može da postane, novac će se brzo povratiti. Na kraju krajeva, pogledajte Đokoviće!

Nemojte misliti da je za takvo razmišljanje potrebno da osoba bude psihopata. Začudili biste se koliko je lako uvući se u tu igru. Počne se sa idejom da su neki sportovi bolji (perspektivniji) od drugih. Uz pomoć trenera koji će (možda pogrešno, a ponekad i sa pravom, teško je reći) uveravati da baš u Vaše dete treba ulagati jer je „neverovatni talenat“, roditelj će ulagati pravdajući se da je to reklo stručno lice, a i da on sam, „nije što je njegovo dete“, ali „objektivno“ vidi da je dete nadareno. Ukoliko sve ide kao po loju i dete napreduje, roditelj nastavlja da ulaže sve dok maksimum deteta postane nedovoljan… Onda se traži novi trener, novi stručnjak. I sve se to radi „za dobrobit deteta“, „jer se u dete veruje“. I tako to ide u nedogled. Priča je uprošćena, ali je smisao, pretpostavljamo, shvaćen.

Rizici takvog ponašanja od strane roditelja su preveliki i nedopustivi sa našeg stanovišta.

Krenućemo najpre od najvažnjijeg rizika, a to je rizik po zdravlje deteta. Trudeći se da se na silu postignu rezultati, možda i nesvesno – guramo decu u povrede. Naprezanja koja neki sportovi iziskuju, njima nisu prilagođena. Ne možemo očekivati da su deca sama u stanju da donose odluke o svom zdravlju dok su još mala. (Zapravo, ponekad to ni odrasli ne umeju.)

Iz tog razloga, dužni smo da kao odrasli primetimo kada je dete preumorno, kada se previše angažuje, kada se izlaže riziku da se povredi.Umesto iziskivanja sportskih rezultata, bitnije je da do 12 godine (odnosno do predpubertetskog perioda) detetu omoguće da se pravilno telesno razvija i da razvija svoje motoričke sposobnosti. To se ne postiže ranom specijalizacijom deteta u sport (fudbal, tenis, košarka…).

Svaki sport sem atletike, gimnastike i uslovno rečeno plivanja, koji nisu bez razloga nazvani bazičnim sportovima, utiču na razvoj mišićnog disbalansa kod dece u periodu telesnog razvoja. Mišićni disbalans utiče na loše držanje tela, telesne deformitete i telesne tegobe u zrelom životnom dobu. Sportska praksa i nauka u sportu je dokazala kada je potrebno krenuti sa sportskom specijalizacijom da bi se postigli vrhunski sportski rezultati. To za većinu sportova nije pre 9 godine života. Redovno sistematsko vežbanje kroz sportske aktivnosti, je ono što treba da bude prioritet, a ne sportski rezultati.

trcanjeDalje, bitno je da shvatimo da potencirajući samo to da se dete bavi sportom, odvraćamo pažnju sa stvari koje mogu biti jednako važne. Kako je sport bio jedina stvar u koju se ulagao, mnogi ukoliko to propadne (dete prestane da se za to interesuje, što je najbenignije, do toga da se dete povredi, što je najopasnije) ostaju bez alternative. Kažu često, ako želiš da budeš najbolji, sport nema alternativu. Međutim, jedno je ako je sport prirodno postao jedina okupacija, a drugo je ako su ga roditelji učinili jedinom okupacijom.

Često pod paravanom da se mora težim putem da bi se uspelo, da se dete mora „malo gurnuti“, na kraju se deca i previše gurnu. Svakodnevni višečasovni treninzi, nemanje oduška i vremena da se dete posveti drugim stvarima, igri sa vršnjacima, i slično, gotovo neminovno počnu da zamaraju dete. Kada situacija postaje takva da dete postaje nezainteresovano za sport, prestane da uviđa smisao u tome i bojkotuje treninge, roditelj ostane začuđen pred takvom „velikom i nelogičnom promenom“  jer je dete „baš volelo sport“.

Ljudi često smetnu s uma neka važna pitanja:

  • Koliko je dete u stanju da shvati da ga pobeda ne čini nepobedivim, a da ga poraz ne čini gubitnikom?

  • Koliko je u stanju da shvati da to što je sada izgubilo ne znači da sledeći put neće da pobedi, niti da ga činjenica da nije prvi u nečemu ne čini manje vrednim od druge osobe?

Često ono za čim dete juri nije da pobedi iz razloga što je za njega samog toliko značajno biti dobar sportista već iz razloga što videvši koliko to znači roditeljima smatra da onda to zaista mora biti tako značajno. Odraslima je to važno, dakle – i meni je važno. Kod mališana pobeda vrlo lako biva pomešana sa sredstvom da se roditelj učini ponosnim, srećnim…važno je da se zapitamo kakvu poruku šaljemo deci kada ih „motivišemo“ da pobede? Nama može delovati jednostavno i na tumačenja naših reči možemo reagovati sa „nisam tako mislio“ ali dete ne razume stvari onako kako to odrasli čine. „Učini mamu ponosnom“, za dete vrlo lako može da znači – „Biće razočarana ako ne uspem“. Ono što kažemo često nije ono što dete čuje.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.