Ponekad moramo da mislimo i na sebe

Juče sam ponovo vikala na dete, krivo mi je zbog toga. Bila sam preumorna. Radila sam, a radni dan je uvek dug.

Zatim sam provela skoro sat vremena na šalteru čekajući da se zaposlena vrati sa pauze. Minut joj je bio potreban da mi uruči novu saobraćajnu dozvolu, ali sam taj minut jedva dočekala. Onda sam otišla u samoposlugu, stalno mi iskače nekakav spisak neophodnih stvari a nabavka je moje zaduženje. Kao i sve ostalo, doduše.

Otišla sam po ćerku, bila je kod oca. Htela je da ostane još malo. Kod oca je veselo i zabavno. Kuća, dvorište, pas, polubrat. Igranje, zezanje. Nema pritisaka, nema “mora ovo” ili “ne sme to”. Kod oca se može sve.
Otac koji sa detetom provede vreme po sopstvenom izboru, može sebi da dozvoli da to vreme bude šala i zabava.
Majka koja dete podiže sama i dežurna je 24/7/365, mora da nađe način da nekako sebe prevari, kako bi uveče opustila ramena i zaboravila na obaveze i brige.

Tako je, dotle je došlo. Godine samohranog roditeljstva su od mene napravile robota koji od jutra do sutra štancuje sate i obaveze. Pošto sam shvatila da u nedogled ponavljam iste naredbe i rečenice, došlo je dotle da sam sebi naredila da uveče odvojim makar pola sata za ćerku.
Ne kažem da mi uspeva svakoga dana, ali trudim se.

Ne ide mi baš najbolje. Baš sam malopre gledala podsetnik u telefonu. Plati račune. Plati vrtić. Kupi čarapice. Zakaži zubara. Plati kasko za kola. I tako u nedogled.
Spisak za samoposlugu. Spisak za pijacu. Dobrodošla u restoran brze hrane “kod mame”. Šta ima da se jede? Nisam neka posebna kuvarica, jedem da bih živela, ne živim da bih jela. A nakon dugog dana na poslu i svega što nakon posla sledi, baš mi nije do kuvanja. Jedno vreme sam stalno spremala pastu. Dete mi to voli, pa je uveče bila na jelovniku bar tri puta nedeljno.
Sram me bilo.
Ima dana kada bukvalno gazimo po stvarima u kući. Godinama sam opsesivno kupovala sve što bi mi palo na pamet. Kasnije sam uglavnom od prijatelja dobijala dečiju odeću, i toga sada ima zaista mnogo. Ponekad uspem da brzo i lako sve pospremim. Ali ima dana kada ne znam gde udaram. Tada jednostavno sve gurnem u stranu, obavim samo neophodne poslove i legnem. Sutra je novi dan.

I tako sam otišla po ćerku, a ona je htela da ostane još malo. Samo malo.
Ljudska priroda je neverovatna. Umesto da poželi da provodi vreme sa oba roditelja, jer svako dete na to ima moralno pravo, to je prirodna potreba, moja ćerka samo traži dodatnih pet ili deset minuta. Naučena je tako, istrenirana.
Ona i ne zna kako to izgleda, život sa oba roditelja.

Zato ona u stvari od života traži veoma malo. Samo dodatnih pet ili deset minuta igranja.

A ja za tih pet ili deset minuta nisam imala snage.

Ne možete uvek da imate razumevanja za druge. Ponekad moramo da mislimo i na sebe. Ponekad okolina mora da shvati da ima dana kada morate sebe da stavite na prvo mesto. Ono što otac mog deteta nije shvatio, ipak sam morala da isteram.

U životu ću detetove potrebe uvek stavljati na prvo mesto.
Ali, da bi potrebe naše dece bile zadovoljene, mi, roditelji, a posebno mi, samohrani roditelji, moramo biti u ravnoteži.

Moramo biti odmorni.
Moramo biti smireni.
Moramo biti zadovoljni.

Iscrpljena i nervozna majka ne valjda svom detetu.
Zato smo ipak krenule, i mada mi je bilo jasno da sam odvela razočaranu ćerku i za nama ostavila isfrustriranog oca, drugog izbora nisam imala.

Nešto kasnije sam pokušala da joj objasnim da ne može uvek dobiti ono što želi.

Celog života će nešto hteto, i to je bilo sasvim normalno.
Neke će joj se želje ostvariti, na drugima će morati da poradi.
Neke situacije će prihvatiti kao takve, a ja ću se truditi da joj pojasnim, u onoj meri u kojoj ona bude mogla da razume.
Zabava je divna stvar, i srećna sam što voli da ide kod oca i što se lepo slaže sa tim delom porodice.

Međutim, kad se rastanemo, kada intermecu dođe kraj i svi se vratimo svojim životima, ja sam ta koja nosi teret svih obaveza, svega što sledi do počinka, a i nakon toga.

Pokušala sam da joj objasnim, nisam sigurna da li sam u tome uspela.

Želim da iz detinjstva ponese lepe uspomene: na smeh, na igranje žmurke po dvorištu, na sladoled i palačinke.
Na miris trave i pravljenje “hotela za puževe” u kišnim danima.

Ne želim da poraste u istraumiranu devojku koja se plaši stroge majke.

Jer majka je voli najviše na svetu. Majka je ta koja donosi vodu u po noći, skače na njeno “pokrij me” i odgovara na besmislena pitanja u šest ujutru.

Podeli:

Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.