Naučite ih da misle: Zakotrljajte im klikere u glavi

Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece.

Foto: Frisolibrary

Naše staro uverenje da imamo decu kojoj po pameti i znanju ne mogu ni da primirišu razni belosvetski mediokriteti – polako bledi. Rezultati PISA testiranja u kojima poslednjih godina učestvuje i Srbija svrstavaju nas baš tame negde među osrednje, gde, ukoliko želimo napredak i svojoj deci i svojoj zemlji, nikako ne bi trebalo da ostanemo. Ni pokazatelji razvoja osnovnih bioloških sposobnosti današnjih klinaca nisu ohrabrujući, što znači da njihove potencijale puštamo niz vodu. Šta mogu roditelj, vaspitač, učitelj, nastavnik, institucije i država da učine da se to promeni na bolje? Kako razmrdati vijuge novih generacija koje mogu daleko više nego što mislimo da mogu?

“Rezultati su iz generacije u generaciju sve slabiji, tako da moramo pod hitno nešto na menjamo.” upozorava dr. Ranko Rajević, izvršni direktor Mense Srbije, predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, i autor „NTC sistema učenja“ koji se zasniva na povećavanju intelektualne sposobnosti dece predskolskog uzrasta i povecanju funkcionalnog znanja.

„Poremećaji koncentracije, disleksija, disgrafija, govorni poremećaji, slaba akomodacija oka, ravni tabani – nekada su ovi razvojni problemi bili sporadični, dok je danas teško pronaći dete koje nema bar jedan od navedenih.“

“Prema istraživanjima koja smo radili sa predškolskim ustanovama u Srbiji i Evropi, a sve uz saradnju sa visokoškolskim ustanovama (Filozofski fakultet Novi Sad, Odsek za pedagogiju i Pedagoški fakultet iz Ljubljane) naša deca pokazuju da je nivo razvoja važnih bioloških sposobnosti smanjen, što može da rezultuje kasnijim poteškoćama u učenju, a u pojedinim slučajevima učenje je potpuno nemoguće .” upozorava on.

Poremećaji koncentracije, disleksija, disgrafija, govorni poremećaji, slaba akomodacija oka, ravni tabani – nekada su ovi razvojni problemi bili sporadični, dok je danas teško pronaći dete koje nema bar jedan od navedenih.  Oko 70% dece u većim gradovima Srbije ima ravna stopala. Prema istraživanjima Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora iz Beograda, čak 63% dece predškolskog uzrasta ima problem u verbalnoj komunikaciji. “Samo prisustvo logopeda u predškolskoj ustanovi govori da sve veći broj dece predškolskog uzrasta ima poteškoća sa govorom”, kaže Bosiljka Jovanović, vaspitač u predškolskoj ustanovi “Princeza Olivera” u Beogradu. “Deca sve više pričaju čudnim naglascima, koriste čudne reči, a roditelji zaposleni u trci za karijerom im posvećuju sve manje pažnje. Samim tim, deca provode sve više vremena ispred TV i računara.”

Neka stvaraju sinapse!

igraHroničan nedostatak fizičke aktivnosti i to one uz kakvu su odrastale prethodne generacije, jedan je od glavnih krivaca za ovako uznemirujuće stanje biološkog razvoja dece, smatra dr. Rajović: “Mozak se razvija intenzivno i posle rodjenja i formira sve glavne puteve do pete i još malo do sedme godine. U tom periodu je važno pružiti detetu prirodno okruženje,  u kakvom se mozak kroz evoluciju razvijao. Ukoliko detetu uskratimo neke od tih aktivnosti, smanjujemo broj sinapsi u mozgu svog deteta. A sinapse su važne, jer je dokazano da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Upravo jedna od takvih aktivnosti jeste vrtenje dece, koje mi iz neznanja sprečavamo (a rotacijom se podstiče stvaranje velikog broja sinapsi u mozgu i dete često instiktivno rade neke aktivnosti i pokrete, da bi stimulisalo svoj mozak)” objašnjava dr. Rajević.

„Ukoliko detetu uskratimo neke od tih aktivnosti, smanjujemo broj sinapsi u mozgu svog deteta. A sinapse su važne, jer je dokazano da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi.“

Prva karika u “lancu inteligencije” jesu roditelji – na njima je da “puste” decu da stvaraju neuronske veze instinktivno, tako što ih neće sprečavati da se vrte, skaču, ljuljaju, penju na drveće, i igraju tradicionalne dečje igre koje su pravi motor razvoja mozga i inteligencije.

Paradoksalno, to je baš ono što današnji roditelji pokušavaju da izbace iz detinjstva svojih mališana, usled trenda preteranog zaštićivanja i straha od povreda. “Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece. A panika zbog svake modrice i ogrebotine pretvara se i u zahteve vaspitačima i nastavnicima da bolje “čuvaju” decu, što se na kraju svodi na ograničavanje ili čak ukidanje fizičkih aktivnosti.

“Nisu problem samo roditelji. U sličnoj dilemi su i učitelji i vaspitači zbog nedovoljne definisanosti povrede kod deteta. Često se u praksi i najmanja modrica, razderotina ili ogrebotina smatraju za povredu, što podrazumeva pisanje izjava i razne neprijatnosti…” objašnjava Bosiljka Jovanović. “Tako da smo i sami u situaciji da zbog istih pomeramo granice željenog ponašanja kada je u pitanju motorika, naročito u slobodnoj igri.”

“Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece.

Pin It


Komentari

  1. Objasnite ovo mnogim psiholozima koji, poput prof Zorana Milivojevica, ponavljaju da je ucenje neprijatna aktivnost za dete. Da su skoro sve korisne aktivnost neprijatne za dete pa stalno mora da se prisiljava! Cela njegova knjiga vaspitanja iz Psihopolisa je zasnovana na tome da deca ne vole ucenje i obaveze!! Molim komentar!!

    Odgovori na komentar