Montesori: Detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi

Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu. Malo-pomalo počeli smo da prirodu svodimo na gajenje cveća ili brigu o domaćim životinjama koje nam daju hranu, pomažu u radu ili odbrani.

Foto: Flickr

U svom klasičnom delu, Des premiers developpements du jeune sauvage d l’Aveyron (Rani razvoj mladog divljaka iz Averona) Itar detaljno opisuje izuzetnu obrazovnu dramu sa ciljem da rastera mentalnu tamu ovog dečaka i spase ga  divljaštva.

Divljak iz Averona bio je napušteno dete koje je odraslo u prirodi. U šumi su ga ranili razbojnici koji su mislili da su ga ubili. Pošto je prirodnim putem izlečeno, živelo je godinama golo i slobodno u šumi, sve dok ga nisu pronašli lovci i odveli u civilizaciju, u Pariz. Ožiljci na njegovom malom telu svedočili su o susretima sa divljim životinjama i padovima sa visine.

Dete je pronađeno nemo i takvo je i ostalo. Pinel je njegov mentalitet dijagnosticirao kao vrlo nizak nivo inteligencije, pa je smatrano da nije sposoban za intelektualno obrazovanje.

Ipak, naučno obrazovanje svoje prve korake duguje ovom dečaku. Itar, koji se interesovao za filozofiju i kao lekar specijalizovao za gluvoneme, preuzeo je njegovo obrazovanje, koristeći sredstva koja su se već pokazala delimično uspešnim u vraćanju sluha skoro gluvim osobama. Smatrao je da su njegove teškoće rezultat nedostatka obrazovanja, a ne funkcionalnih nedostataka. Bio je pristalica Helvecijusovog principa po kome „čovek nije ništa bez delovanja čovekovog rada” i verovao da je obrazovanje svemoguće. Bio je protiv principa koje je objavio Ruso pre francuske revolucije: „Tout est bien sortant des mains de l’auteur des choses, tout degeneredans les mains de l’homme,” drugim rečima, obrazovanje je štetno i škodi čoveku.

Itarov prvi zaključak bio je da je mali divljak eksperimentalno kroz svoje postupke dokazao Helvecijusovu tvrdnju. Kada se, međutim, uz Pinelovu pomoć uverio da se bavi detetom niske inteligencije, njegove filozofske teorije ustupile su mesto zadivljujućim pokušajima obrazovanja kroz praktične eksperimente.

Itar je podelio obrazovanje dečaka na dve faze. U prvoj je pokušao da ga uključi u svakodnevni društveni život. U drugoj je pokušao da ga obrazuje. Dečak je do tada živeo u strašnoj napuštenosti, u čemu je našao sreću. Priroda ga je u tolikoj meri apsorbovala da je skoro postao njen sastavni deo. Uživao je u kiši, snegu, grmljavini i beskrajnim vidicima, jer je to bilo ono što je poznavao, njegovi prijatelji i ljubav. Društveni život znači odricanje od svega toga, ali sa sobom nosi tekovine koje olakšavaju ljudski razvoj.

U svojoj knjizi Itar je dao živopisan opis svojih napora da ovo dete dovede do civilizovanog stanja. To znači da su detetove potrebe, zato što je ono bilo okruženo brižljivom negom, umnožene. Itar je bio strpljiv radnik i žarki posmatrač spontanih postupaka svog učenika. Njegov predani rad i odricanje, koji se mogu videti iz sledećeg opisa, mogu poslužiti kao inspiracija učiteljima koji se pripremaju za korišćenje eksperimentalnih metoda u podučavanju:

„Kada je, na primer, posmatran u njegovoj sobi, moglo se videti kako se ljulja napred-nazad sa beskrajnom monotonijom, očiju stalno uperenih ka prozoru, netremice gledajući  prazan prostor. Ako bi se iznenada podigao nalet vetra, ili bi se sunce probilo kroz oblake i osvetlilo nebo, dečak bi prsnuo u smeh kao da je prožet radošću. Ponekad bi ovi periodi radosti ustupali mesto vrsti bezumnog besa. Mlatarao bi rukama, trljao zatvorene oči rukama, škrgutao zubima i pretio svakome ko bi se našao u blizini.

Jednog jutra je sneg gusto padao. Bio je još u krevetu, ali kada se probudio kriknuo je od radosti, skočio iz kreveta, otrčao do prozora, pa do vrata. Nestrpljivo je išao od jednih do drugih vrata i konačno nag jurnuo u baštu. Tamo je prodornim kricima, dajući oduška svojoj radosti, požurio, kotrljao se po snegu, skupljao ga rukama i jeo sa neverovatnom žudnjom.

Ali nije se uvek tako živo i burno ponašao pred velikim prirodnim prizorima. Ponekad je izgledalo da oseća vrstu mirnog žaljenja i melanholije. Kada je, na primer, vreme bilo loše i svi otišli iz bašte, mali divljak iz Averona bi baš tada išao napolje. Nekoliko puta bi obišao oko bašte i seo na ivicu fontane.

Satima sam ga sa velikim zadovoljstvom posmatrao u tom položaju, primećujući kako njegovo lice, bez izraza i izobličeno u grimasu, polako dobija izraz tuge i melanholije i kako mu oči nepomično gledaju površinu vode u koju bi s vremena na vreme bacio poneki uveli list.

Kada bi u prelepoj večeri bio pun mesec i srebrni zrak ušao u njegovu sobu, skoro bi se uvek probudio i otišao do prozora. Ostao bi tu tokom najvećeg dela noći, nepokretan, ispružene glave, sa očima uperenim u predeo obasjan mesecom, u nekoj vrsti prijatnog razmišljanja, čiji su tišina i mir bili samo prekinuti dugim periodima uzdaha uznemirenosti.”

U drugim delovima ove knjige, Itar iznosi kako dečak nije mogao da normalno hoda, već bi samo trčao; i kaže nam kako je trčao za njim kada bi ga poveo u šetnju ulicama Pariza umesto da ga zaustavi.

Itarov tretman nam pruža kombinaciju dragocenih obrazovnih principa koji se mogu uopštiti i primeniti na celo obrazovanje. Posebno se može izdvojiti postepen i pažljiv način na koji je dečaka uveo u društveni život, način na koji se prvo prilagodio svom učeniku umesto da čeka da se učenik prilagodi njemu, i kako je novi život načinio tako privlačnim da je osvojio dečaka svojim šarmom umesto da se grubo nametne detetu čime bi izazvao bol i potištenost.

Ne verujem da postoji bilo koje delo koje nam nudi tako rečit kontrast između prirodnog i društvenog života, koje nam tako jasno pokazuje kako je ovaj poslednji sastavljen od odricanja i ograničenja. Dovoljno je pomisliti kako je trčanje svedeno na ritmički hod, i kako je prodorni krik stišan na modulacije običnog govora.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.