Gde su granice u razgovorima sa decom?

Roditelji sve više teže prijateljskim odnosom i češće vode razgovore sa svojom decom. Nekada se iz silne želje za bliskošću napravi greška pa je moguće izazvati kontra efekat. Otvoreni razgovori su veoma važni. Putem razgovora odnosi postaju bliskiji, otvoreniji i lakše nam je da prihvatimo i razumemo sagovornika.

razgovor sa decom

Aktivno slušanje je veoma važan aspekt komunikacije jer bez slušanja nema razmene. Vodili bismo monologe a za njih nam sagovornik nije potreban. Zato bi bilo korisno da preispitamo razloge zbog kojih nešto deci govorimo i razmislimo da li su sadržaji koje iznosimo za dete korisni ili to radimo iz nekih ličnih potreba.

Kako bih približila moguće greške ilustrovaću putem dva primera iz prakse sa decom različitog uzrasta.

Primer devojčice uzrasta 4 godine

Često se dešava da u razgovoru neko opiše dete sa „Nećeš verovati koliko je pametan“ ili „On/ona sve živo razume a ima tek 2,3,5 godina“. Onda roditelj „jedva dočeka“ da mu lepo objasni sve što se oko njega dešava. To nas „zavara“ pa detetu pristupimo kao odraslom i iznesemo sadržaje koje ono još uvek nije sposobno da obradi i nosi. Dete nikako ne trebamo opterećivati suvišnim informacijama. Od dece ne treba kriti informacije ili lagati ih oko ključnih promena koje se u porodici dešavaju. Npr. obavestićemo dete o majčinoj trudnoći, o gubitku člana porodice, razvodu roditelja i sl. dok ga nećemo opterećivati o tome da li su plaćeni računi, o gubitku posla, preljubi jednog roditelja i sl. Suvišne informacije mogu biti veoma opterećujuće za dete, a kako u je u dečijem mišljenju dugo zastupljena takozvana egocentrična misao (koja je normalna faza kod dece), dete sebe vidi kao uzrok problema.

U primeru četvorogodišnjakinje roditelji žive u vanbračnoj zajednici u kojoj otac tek od nedavno živi sa njima. Devojčica je ljuta i često pita majku kada će svi da nose isto prezime i kada će se oni venčati kao i roditelji njenih drugara iz vrtića. Odgovor koji je majka uputila devojčici je da i ona to isto želi, ali da će do toga doći kada se tata odluči.

Kako to dete može da razume odn. koja poruka se detetu šalje:

  • Tata nas ne voli.
  • Od tate sve zavisi.
  • Mama ne donosi odluke.
  • Mama i tata se ne dogovaraju.
  • Možda sam ja kriva?

Ne postavlja se pitanje da li će roditelji živeti u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, to je odluka dvoje odraslih ljudi. Međutim u ovom primeru je upitna želja i teret majke koji se prenose na dete. Poželjniji odgovor roditelja bi bio: „Mi smo porodica, volimo se i brinemo jedni o drugima bez obzira na prezime.“

Primer dečaka uzrasta 14 godina

Postalo je veoma popularno da roditelji postaju „ortaci“ svojoj deci. To nekada odlazi u krajnost da zajedno izlaze, isto se odevaju i sl. S obzirom da se takav odnos promoviše putem medija to postaje sve masovniji. I kod starije dece važno je da procenite koliko su ona spremna da prihvate bliskost koja dolazi s vaše strane. Period adolescencije je sam po sebi veoma specifičan i turbulentan kako za dete tako i za celu porodicu. U ovoj fazi je veoma značajno da ste već do tada izgradili sistem obostranog poverenja koji će vam biti ključni „kec u rukavu“ koji će vam obostrano pomoći da pregurate ovu fazu.

Dečak (14 god.) koji dolazi na seansu započinje priču o „prenapadnim“ roditeljima koji insistiraju da sa njim razgovaraju o seksu. Izražava svoju odbojnost da sa njima vodi razgovore o svojoj intimi i moli za pomoć kako da se prema njima postavi.

Roditeljska uloga svakako podrazumeva otvoren odnos i razgovore na temu seksa, međutim i tu je potrebno postaviti granicu. Dete je iz godine u godinu sa sazrevanjem i shvatanjem ljudskog tela polako dobijalo potrebne informacije kako putem školovanja, tako putem razgovora sa roditeljima, vršnjacima i dr. Nije zgoreg da roditelji ponekad pokrenu temu, ali da razgovor održavaju na nivou koji je prihvatljiv za dete. Ovde je ključno već gore pomenuto poverenje. Važno je da dete zna da kada bude imalo potrebu može da računa na otvoren razgovor sa roditeljima i da su tu za njega. Previše insistiranja može da dovede do povlačenja deteta i otpora da o bilo čemu razgovara sa roditeljima, naročito na ovim uzrastu.

Nije važno koliko vremena sa detetom razgovarate, važno je na koji način razgovarate. Uvek se uverite da vas je dete razumelo. Slušajte šta ono ima da vam kaže. Od svojih misli i potreba da nešto detetu kažemo ne ostavljamo prostora da razumemo šta je dete nama imalo da saopšti a to može biti veoma informativno i od pomoći da se bolje razumemo.

Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji

Osnivač je udruženja Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.