Dopustite detetu da preuzme neke rizike na sebe

“Da li mogu mama, da li mogu?” je pitanje koje deca često postavljaju. Kada ga čuje, svaki roditelj obično želi da kaže „ne“ ili „budi oprezan/a“. Zaštitnički instinkt roditelja je previše jak da bi se reagovalo drugačije, međutim, i pored toga moramo se potruditi da u određenim situacijama samo klimnemo glavom i kažemo „Hajde, uradi to ako želiš“.

Foto: Pixabay

Želja roditelja da uvek zaštiti dete je potpuno prirodna i niko ne može da porekne da je za decu najbolje da im roditelji pruže ljubav i sigurnost. A upravo je to ono što proizilazi iz zaštitničkog ponašanja, zar ne? Pa ne baš uvek!

Za decu je važno da izgrade samouverenost pa naše zaštitničko ponašanje može da pokopa sve dobre namere koje imamo. Prezaštićivanjem govorimo i pokazujemo deci da mogu da opstanu samo kada smo mi tu i da sami ne mogu biti bezbedni, potpuno uništavajući njihovo samopouzdanje. Mnogi roditelji večito biju bitku između želje da zaštite svoju decu i činjenice da je dobro dopustiti deci da nekada preuzmu na sebe odgovornost za određeni rizik. Da biste znali kako da postupate jako je važno da stalno radite na tome da jednostavno „pustite dete“.

Deca koja imaju mogućnost da preuzmu za svoje godine razumne rizike imaju više samopouzdanja i spremnija su da idu napred. Ona su često fizički sposobnija i naučena da ne odustaju lako. Generalno takva deca su otpornija i mnogo manje plašljivija. Dakle, postoji puno toga što ide u prilog opuštanju omče koja može nekada previše da steže. Ali, šta je to razumno kada su u pitanju dete i rizik?

Težina rizika

Istina je da roditelji već svakodnevno prave izbore koji se tiču njihove dece. Oni stalno vagaju šta je to što je bolje i manje rizično.

„Da li da je pustim da igra u školskom košarkaškom timu ili je dovoljno što ide na klubske treninge?“

„Ako preskoči popodnevno spavanje možemo otići na izlet, ali da li će onda biti neraspoložen celo poslepodne?“

Mi najbolje poznajemo našu decu, kao i granicu njihove bezbednosti. Ljubav, poznavanje ličnosti deteta kao i njegovih sposobnosti daju nam pravo da neke odluke donesemo umesto njih i to u njihovom najboljem interesu.

Da li pravimo prave i mudre izbore za našu decu kada su u pitanju rizici? O kakavim god rizicima da se radi (fizički, socijalni, kognitivni i sl) ova jednostavna pitanja mogu da budu odlična pomoć za donošenje odluke da se detetu dopusti da preuzme rizik na sebe:

Šta je to najgore što može da se desi? Kada smatramo da je scenario negativan ali opet ne toliko ozbiljan, možemo da dopustimo detetu da nastavi ka preuzimanju rizika a u slučaju lošeg ishoda to možemo koristiti kao pouku za dalje.

Koliko je verovatno da će se najgore dogoditi? Naravno, očekuje se da budite realni u vezi sa verovatnoćom.

Šta će biti dobrobit za moje dete ako mu dopustim? Kada potencijalna korist prevazilazi nivo rizika, to je prilika za učenje.

Da li postoje načini da utičem na nivo rizika kako bi mi bilo lakše da kažem „da“? Na primer: Opomenite dete da pazi na prolaznike ili na prepreke na putu, opremite dete tako da bude bezbednije tokom rozika koji preuzima. Ako detetu stavite kacigu i štitnike dok uči da vozi rolere bićete mirniji.

Kao što možemo da učimo sebe kako da dopustimo deci da preuzmu rizik tako možemo da učimo i decu da analiziraju potencijalne rizike. I to tako što ćemo im pomoći da nauče kako da dobro procene situaciju i donesu pravu odluku. Evo i kako:

Pričaj o tome. Budite stub empatije i ohrabrenja vašoj deci i tražite da pričaju sa vama. Nikako ne umanjujte njihove strahove već identifikujte probleme i predstavite najgori ishod ali i rešenja kako da se on izbegne. U takvom razgovoru sa detetom omogućićete mu da vidi da postoji mnogo načina da se reše problemi, a vaše razumevanje i podrška biće podsticaj da treba da pokuša to što želi.

U slučaju fizičkog rizika, nadgledajte dete ako je potrebno. Koristite podsticaj i usmeravanja kako biste obezbedili bezbednost za dete. Motivišite ga rečima kao što su “možeš ti to” i “probaj slobodno, ja sam pored tebe”. Dajte detetu prostora i vremena da uradi to što želi ali na svoj način, a vi zadržite svoju verbalnu i psihičku podršu za trenutak kada je to potrebno. Nekada i previše podrške može ometati bezbednost deteta.

Ako ste previše nervozni potrudite se da verujete detetu da zna granice. Deca koja nisu voljna da preuzimaju rizike obično ne idu preko svojih granica već samo koliko se osećaju prijatno. A ako nisu spremni da preuzmu rizik bez vaše pomoći verovatno da nisu još ni spremna za taj izazov.

Pomirite se sa tim da će dete želeti da neku aktivnost ponovi bezbroj puta kako bi njegovo telo ovladalo novom veštinom. Dajte mu prostora i vremena da istražuje i da se igra.

Slavite dostignuća vašeg deteta bez obzira koliko su mala. Recite mu da je ono što je postiglo dovoljno za sada i dajte mu vetar u leđa za dalje korake. „Jao, videla sam te da si se popela/o na drvo. Bravo! Super si. To sigurno nije bilo lako!“

Šta ako je moje dete otporno na preuzimanje rizika?

Neka deca su po prirodi sklonija avanturi i mnogo opuštenija u isprobavanju različitih stvari, dok druga to nisu. Pružanje podrške deci koja nisu sklona preuzimanju rizika zahteva od roditelja puno strpljenja i rada na tome da se dete suoči sa svojim strahovima. Ovo je izazov sa kojim se susreće veliki broj roditelja. Nemojte insistirati i terati dete da radi nešto što ne želi, budite uz njega, ohrabrujte ga i poštujte granice koje je sebi postavilo.

NajboljaMamaNaSvetu

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.