Dete nikako ne možemo razmaziti niti ga kažnjavanjem naučiti važnim lekcijama

Ako cela porodica jede grašak, ješće ga i dete. Nekad će iskazivati nevoljnost, ipak doslednost i sigurnost cele porodice presudna je u takvim trenucima. Problem se događa kada tražimo od dece da se zdravo hrane dok roditelji jedu nezdravu hranu i slatkiše, što je detetu takođe primamljivije.

Gordana Buljan Flander

“Ah ta današnja deca i današnje generacije, u „moje vreme“ to nije bilo tako, deca su više poštovala starije, više su se igrali, bili srećniji i zadovoljniji.

To su rečenice koje je svaki roditelj čuo ko zna koliko puta. Ali da li je baš tako? Da li današnja deca žive lošije i nekvalitetnije od nekih ranijih generacija u intervjuu za Buku otkriva prof. dr. sc. Gordana Buljan Flander, direktor Poliklinike za zaštitu dece grada Zagreba koja se već trideset godina svoje karijere bavi decom.

Kakvo je detinjstvo naše dece danas?

Detinjstvo je posebno dinamičan i važan period u našim životima. U detinjstvu učimo sve o svetu koji nas okružuje, odnosima s ljudima i nama samima. Biti dete u savremenom društvu u nekim aspektima je isto kao ranije, a u nekim aspektima bitno je drugačije. Ono što ostaje isto dečje su potrebe za ljubavlju, sigurnošću, strukturom, vođstvom, uvažavanjem, poverenjem, igrom, istraživanjem – deca se rađaju jednaka kao u prošlim generacijama. Ono što se promenilo je društvo, tehnologija, odnosno okolina u celini i jasno je da te promene utiču i na dečji razvoj.

Često čujem kritike starijih generacija na račun „današnje dece“ ili „današnjih porodica“. Istina je da nas savremeni način života ponekad usmerava prema karijeri i brojnim aktivnostima i time imamo manje vremena potpune posvećenosti porodičnom životu i deci. Istina je da se deca mogu manje slobodno igrati na ulici nego pre, da su često pred malim ekranima, manje aktivna nego što su to bile njihove bake i dedovi. Istina je da su deca više nego ranije opterećena akademskim postignućima i brojnim vannastavnim aktivnostima. Međutim, isto tako je istina da se dečja prava unapređuju i poštuju više nego ikad pre. Istina je da je društvo više senzibilno na problematiku zlostavljanja, zanemarivanja, izrabljivanja dece, da se više uvažava dečji glas i gleda se najbolji interes deteta predanije nego ranije. I u tom području postoji još veliki prostor za napredak, ali današnje društvo već sada čini puno za decu. To je smer u kojem treba nastaviti.

Svako dete je pojedinac za sebe, kao što je i svaka porodica. Teško je govoriti o detinjstvu sve današnje dece. S jedne strane je lakše, s druge strane je teže biti dete i roditelj u savremenom društvu. Međutim, mladi nam vraćaju ono što im nudimo i uz adekvatno vaspitanje i brigu današnja deca mogu imati jednako srećno i bezbrižno detinjstvo kao deca nekih prošlih vremena.

Jesmo li nekad bili pametniji kada je reč o deci i njihovom vaspitanju?

Nekad smo imali drugačije vaspitne metode i poglede na decu. Savremena shvatanja odgajanja i detinjstva zasnivaju se na naučnim istraživanjima i kliničkoj praksi. Verujem da ćemo napredovanjem struke biti sve „pametniji“ jer ćemo imati više znanja i iskustva. Međutim, postoji razlika između onoga što kao psiholozi znamo i onoga što kao društvo činimo. Mnogi ljudi nisu upoznati sa savremenim spoznajama u području dečjeg razvoja i vaspitanja. Odgovornost stručnjaka koji se bave decom je edukovati širu javnost u tom području.

Osim samog znanja, važna je i motivacija da to znanje primenimo u svakodnevnom životu. Na primer, opšte je poznato da je pušenje štetno za zdravlje, a ljudi i dalje puše. Isto možemo primeniti na vaspitna pitanja. Postoje odrasli koji su čuli da je loše fizički kažnjavati decu, ali iz nekog razloga nisu motivisani da promene svoje ponašanje. Odgovornost stručnjaka je u takvim situacijama zaštititi dete, sankcionisati počinioce ali i naučiti roditelje zašto je fizičko kažnjavanje štetno, ponuditi im alternativne postupke i pratiti njihov napredak.

Sve nakupljeno znanje o vaspitanju dece nije posebno vredno ako živi samo kao slovo na papiru naučnih radova. Verujem da smo danas pametniji nego ikad pre, ali tu pamet treba adekvatno koristiti u najboljem interesu dece.

Zastarele metode odgajanja ipak još koristimo, kako ih savladati?

Nekad se verovalo da je u redu ili čak poželjno kažnjavati decu udaranjem, šibanjem, vikanjem, vređanjem i slično. Međutim, ta vremena su daleko iza nas, isto kao što bi trebala ostati takva ponašanja. Teško mi je govoriti da su to bili vaspitni postupci, s obzirom na to da ih danas smatramo neadekvatnim postupanjem prema deci, a u nekim slučajevima zlostavljanjem. Možemo prihvatiti da su ljudi radili najbolje što su znali, što nije opravdanje, ali je objašnjenje nekih postupaka.

Nažalost, i danas brojna deca doživljavaju zlostavljajuća ponašanja od strane svojih primarnih staratelja. Prema istraživanju Poliklinike za zaštitu dece i mladih grada Zagreba (2006), gotovo trećina dece u Hrvatskoj doživela je elemente fizičkog zlostavljanja u porodici, a gotovo polovina doživela je elemente emocionalnog zlostavljanja. To su poražavajući podaci i treba da se zapitamo šta možemo promeniti. Kao što sam već spomenula, znanje o štetnosti takvih postupaka imamo, znanje o tome što se može drugačije takođe imamo i sada ga treba prevesti u praktični život.

Na tom putu jako nam je važna zakonska regulativa, edukacija šire javnosti, podrška deci i porodicama od strane institucija i nevladinih organizacija i postavljanje nulte tolerancije na nasilje u svakom segmentu društva.

Sve češće smo svedoci situacija na ulici ili prodavnici kada roditelji pokušavaju umiriti rasplakano dete tako što mu nešto kupuju ili daju mobilni telefon ili tablet da ga smire. O čemu se tu zapravo radi, razmaženoj deci ili je u pitanju nešto drugo?

Lako je prebaciti odgovornost na dete i nazvati ga razmaženim. Međutim, zapitajmo se kako je dete usvojilo takve navike i ponašanja. Odgovor leži u detetovoj okolini, odnosno načinima reagovanja odraslih na dečje želje, potrebe i osećanja. Na primer, deci u kupovini može biti dosadno, naporno, mogu se prepasti velikog broja ljudi, mogu poželeti neku predivno upakovanu igračku ili slatkiš, mogu osetiti naglu potrebu da odu u toalet, mogu biti pospana, može im nedostajati nedeljena pažnja roditelja koji u tom trenutku traži omekšivač za veš… Razlozi zašto se deca rasplaču u prodavnicama su brojni, ali razlog sigurno nije u tome što je dete po prirodi razmaženo.

U tom trenutku roditelji mogu osećati stid, nelagodnost i ljutnju na svoje dete koje „pravi probleme“ na javnom mestu. Kako bi umanjili sopstvenu nelagodnost, skloni su da udovolje detetovim zahtevima, samo da bi se ono smirilo i da bi atmosfera opet bila prividno ugodna. Takva potreba roditelja sasvim je prirodna i razumljiva, međutim u interesu deteta i njihovog odnosa je izdržati i pokušati reagovati drugačije.

Pin It


Komentari

Komentarišite ovaj članak

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.