Ako vas dete ne poštuje, razmislite o sledećem…

Usled brzog  tempa života i borbe za egzistenciju  mnogi roditelji nemaju dovoljno vremena da se posvete deci. Svi ponekad imamo loš dan.

razgovor

Jedan dan nije problem, ali  ako smo svih sedam dana u nedelji, umorni, iscrpljeni i ne nalazimo vremena za razgovor sa detetom onda zaista imamo problem. Čini mi se da nikad nije bilo više obaveza i nikad manje uživanja sa decom. Sve to se negativno odražava na kvalitet komunikacije sa decom. Evo kako to izgleda u praksi:

Mama i petogodišnji sin ručaju u restoranu. Dete svo vreme priča. Što bi rekli “usta ne zatvara”. Mama gleda u svoj tanjir i jede, umorna je i izgleda da joj nije do priče, ali dete nastavlja svoj monolog. Nakon petnestak minuta mama ga prekida:“E, ajd oladi malo, majke ti“.  Kad je dete poraslo mama mu je držala lekciju o lepom ponašanju, a ono joj je odgovorilo:“Daj kevo oladi malo“. Mama se iznenadila, nije bila ni svesna da je dete to upravo od nje čulo.

Mama i četvorogodišnja Maša doručkuju. Devojčica komentariše:“To je džem od šljiva, tetka ima onaj od kajsije, a onaj od krompira ne volim“. Na to će mama:“Ma ne postoji džem od krompira, ajde jedi i ćuti“. Mama je mogla na primer da pita:“Da li si ti probala džem od krompira? Kada je to bilo?“ Mogla je  da se potrudi da nastavi dijalog sa ćerkom, da sazna kako ona razmišlja, šta se mota po njenoj glavici, da se kroz priču zbliži sa ćerkom…Sitnice čine detinjstvo. Treba uživati u zajeničkim obrocima i pričama.To se uči dok su mali. Ali, izgleda da je Mašina mama imala težak dan i da nije bila raspoložena. Danas Maša ima dvanaest  godina, a njenoj mami je krivo što je tako zavorena i što joj odgovara:“Da..ne…možda“. Pokušava da se zbliži sa Mašom, ali joj ne polazi za rukom.

Sin predškolac se hvali tati:“Danas sam jedini tačno uradio zadatak u radnom listu. Dobio sam pečat“. Tata gleda u tv i odgovara:“Bravo sine, bravo“. Dete nastavlja priču:“Znaš šta je rekla vaspitačica…“ Tata se približi televizoru i kaže:“ Pssst… ćuti da čujem rezultat“. Kasnije kada je sin napunio devet godina tata mu se obrati:“Čujem da je danas na treningu izbila tuča“, a sin igra igricu, gleda u mobilni i kaže:“Aha“. Tata želi da razgovara:“Pa šta se desilo“, a sin nezainteresovan za razgovor uzvikne:“To poen za mene“.

Pod stresom smo, žurimo negde ili smo jednostavno umorni pa često kažemo detetu nešto zbog čega se posle kajemo ili mu uopšte ne posvetimo pažnju. Ponekad nismo ni svesni svoje reakcije i njenog negativnog  uticaja na dete. Kada razgovaramo sa prijateljima, kolegama, poznanicima trudimo se da kontrolišemo svoje ponašanje, biramo reči, kad pogrešimo kažemo izvini, stalo nam je do toga  šta će misliti o nama, ali kada nam se obrati dete onda ne razmišljamo mnogo kakav utisak ostavljamo. Ne setimo se da kažemo:  „A, da porazgovaramo o tome kad stignmo kući trenutno sam umorna da bih te slušala pažljivo?“ ili „Izvini, nije trebalo da vičem na tebe, nisi ti kriva što sam imala težak dan“.   Lakše nam je da se istresamo na dete nego da biramo reči i kontrolišemo postupke. A, baš pred decom je važno da pazimo šta govorimo i kako se ponašamo. To je naravno lakše reći nego uraditi.

Ako verujemo   da se trud i upornost  isplate, onda nam neće biti teško da uložimo napor kada razgovaramo sa detetom, da ga gledamo u oči i pažljivo slušamo kao što bi slušali pravnika koji nam objašnjava neki važan propis, da se  ophodimo prema njemu kao što bi se ophodili prema nekom uvaženom kolegi,  jer to što je dete i što je malo ne znači da zaslužuje manje poštovanja. Ako želimo da dete sa nama  razgovara zainteresovano i sa poštovanjem, onda i mi treba tako da se ophodimo prema njemu.  Treba izbegavati  komentare kao što su:“Šta ti znaš o tome, mali si ti još. Ma otkud ti to, to su gluposti“, ne odmahivati nezainteresovano glavom:“Vi i vaša dečja posla, nemoj da me gnjaviš s tim“, ne ismevati  i ne potcenjivati njegov način razmišljanja ili činjenicu da nešto ne zna ili ne razume:“Haaha, ti si stvarno mislio da to tako radi…Šta se ti mešaš kad ne razumeš…“  Sigurno ne  bi voleli da sutra čujete:“Daj kevo oladi malo… nemoj da smaraš… haaha… nemaš pojma, pa to je igrica, kako nisi znala…“.

Znam, neki će reći kako  će dete sve  to da čuje i pokupi od drugara, kako je  veliki  uticaj medija,  vršnjaka… Slažem se da će svašta da čuje od vršnjaka, ali ne mora i od nas. Mi deci nismo  vršnjaci  već roditelji  i ne moraju to od nas  da nauče. Od nas i primera koji dajemo detetu  u velikoj meri zavisi kako će ono da se ophodi prema nama. I to uči  dok je još malo. Mnogo priče kao i lekcije o lepom ponašanju  tu ne pomažu mnogo. Najveći uticaj na dete roditelj  ostavlja svojim ličnim primerom.

Posvećenost deci nije gubljenje vremena već ulaganje u budućnost.

Autorka teksta je psihološkinja Branka Vasilev

Izvor: Moj psiholog

Pin It


Komentari